Pogled na Grbavicu iz „Lemijeve knjižare”: Opstaje duh starih vremena

Tvrdi da su ga komšije lepo prihvatile kad je pre šest godina otvorio antikvarnicu, sada jedinu u gradu, a možda i u Vojvodini, u Puškinovoj ulici, koja je ostala zelena od krošanja i mirna uprkos blizini „naopako nazvane Limanske pijace” i taksista.

„Godine 2011, kad je iseljena čuvena antikvarna knjižara „Orfelin” Vase Jovanovića na ćošku kod Riblje pijace, počeo sam da tražim novu lokaciju“, dodaje naš sagovornik .

„Pošto stanujem u Tolstojevoj, često sam prolazio ovuda, a ovaj lokal je godinama bio prazan. U jednom trenutku sam ga prepoznao kao savršeno mesto za knjižaru. Da li će jednog dana važiti za kultno mesto kulture, ne znam. Zasad je u okviru digitalizacije kulturnih dobara i nasleđa Novog Sada svrstana u stare zanate, možda zbog nedostatka odgovarajuće fiočice gde bi je smestili.“

Kao što njega gotovo niko ne zna pod pravim imenom, već ga zovu, kako i njegova antikvarnica kaže, Lemi, tako se danas i njemu desi da prvi put čuje ime i prezime nekog koga poznaje 50 godina. A upravo su nadimci harizmatičnih likova i lokalnih mangupa ono što će ostati upamćeno kao deo istorije Grbavice. Đenka, Leki, Ajduk, Fajks, Mura, Krca, Karela, Bora Šupa, Cener, Šef, samo su neki od njih koji su stali u nostalgičnu i duhovitu priču o vremenu kad su mladima bili dovoljni samoposluga i jedan ispust na fasadi, presečen debelom betonskom pločom u kojoj su bila tri jednaka otvora, dovoljno udobna da se u njih sedne. Takozvane rupe, ukrašene Šupinim suncem u boji, koje je postalo njihov zaštitni znak, epicentar su događanja zbirke priča „Rupe u sećanju” Bobana Tornjanskog, na koju nam je ukazao ljubazni Lemi.

„Kako nije bilo vremena da se rade novi projekti, već je primenjeno nešto što je već postojalo, iza Pošte su 60-ih godina izgrađene dve višespratnice po uzoru na zgrade u Skoplju, pa je prva nazvana Skopska kula, jednako kao što je celo naselje dobilo ime Grbavica po sarajevskom kvartu i zgradama koje su na isti način prekopirane. U njoj su se nalazile čuvene rupe, a preko puta još čuvenija kafana i picerija „Borsalino”, čiji je istorijat mnogo duži od  četrdesetak godina, koliko ja za nju znam“, objašnjava nam on.

I zaista, sagrađena je početkom 20. veka, u nizu sličnih objekata uz staru železničku stanicu, ukinutu 1964, nakon čega je počeo da se širi budući rivalski kvart: „Preko pruge su takođe počeli radovi, ali nas to začudo nije zanimalo. Govorilo se da se tamo gradi Liman, videli su se vratovi dizalica... Mi smo ih smatrali uljezima koji će da unište tajanstvenu oazu, asfaltom prekriju pijavice i palacke!.. Plato ispred bivše stanične zgrade bio je neka vrsta granice posle koje dolazi ‘kraj sveta’. Bilo je tako dugo, prilično dugo... Sve dok jedne oblačne večeri nisu zasvetleli prozori limanske višespratnice i izmenili čitavu sliku našeg kraja. Kao da je uplovio prekookeanski brod iz Felinijevog filma i vezao se za mrak”, čitamo u knjizi „Rupe u sećanju”.

„U to doba bilo je opasno provoditi previše vremena u pogrešnom kraju i svaki deo grada imao je lokalne legende. „Ne sviđa mi se kroj tvojih pantalona, stranče”, bio je dovoljan povod za nadmetanje. Sećam se priče da se mladić sa Grbavice zaljubio u devojku sa Podbare. Prateći je kući, svaki put je morao da prođe pored tamošnje ekipe, koja ga je merkala i sukala brke: biće tabanja. Dok ste sa njom, znajte da vas neće dirati, ali će vas dočekati po povratku. Iako je bio svestan da će nanovo biti izbubecan, nije odustajao od devojke, čime je pokazao da je ljubav jača od batina i time zaslužio poštovanje lokalnih tabadžija“, seća se Lemi.

Kako kaže, svako malo se dešava da nestane ovo ili ono. Tolstojeva ulica, u kojoj živi, maltene je neprepoznatljiva, ali kuće koje su preostale s njihove strane odolevaju i dalje novogradnji. Nema više ni kafane „London”, na ćošku Danila Kiša i Gogoljeve, gde je deo stare ekipe provodio vreme, nema ni „Piroš čizme” u Lasla Gala, ali je zato tu rok kafe „Dramil” rupaša Milenka Dragojevića Droge, u retro stilu i po muzici koja se pušta, i po starim fotografijama i gramofonskim pločama na zidovima.

Iako jedan od najstarijih delova grada može da se pohvali spomenicima kulture kao što su dvorac „Eđšeg” (1890), Elektrotehnička škola (1912), građena u secesionističkom stilu, ili jedino preostalo u gradu Jevrejsko groblje (1800), Lemi kaže da Novi Sad ima šta da čuva, ali da to nisu nužno samo umetnički predmeti, institucije i zgrade.

„Za mene je kultura svakodnevna pojava, pa i kad neko kaže: „Dobar dan, komšija.” Đaci obližnje OŠ „Sonja Marinković”, pogotovo ispočetka, umeli su da uđu i jave se jer su znali da ću i ja njih pozdraviti sa „dobar dan, gospođice, mladiću, gospodine”. To što imaju devet-deset godina još je lepše. Uz podizanje obrva, registruju to nešto što im, u stvari, mnogo znači i prenose ostalima, pa često vidim nova lica“, veli Milenko Vlaisavljević - Lemi.

Stari maniri i dalje su na ceni u prostoru koji, iako postoji tek nekoliko godina, čuva duh starih vremena i predstavlja utočište za sve one mlade generacije koje se ne uklapaju u današnje kalupe.

S. Milačić

Foto: B. Lučić, R Hadžić, arhiva

Železnička stanica na mestu pijace

Prvobitna zgrada železničke stanice Novi Sad nalazila se na mestu današnje Limanske pijace i izgrađena je 1882. godine, a prvi voz tu je stigao 1883. Pruga je otprilike pratila trasu današnjeg Bulevara cara Lazara, a železnička stanica je imala više od trideset koloseka. Tu je bio putnički deo, a prema Dunavu teretni, iz koga se odvajalo više industrijskih koloseka, najvažnijih za pristanište na današnjem Keju žrtava racije. Stara stanica je renovirana između dva rata, dograđena je nova fasada sa strane koloseka, sa varoške strane je uređen pristup za tramvaje. Pruga i stanica su uklonjene (izmeštene na današnju lokaciju) po izgradnji Žeželjevog mosta između 1961. i 1964. godine.

Anketa: Šta se promenilo na Grbavici?

Katica Jakšić, penzionerka

„Doselila sam se na Grbavicu kao studentkinja još 1959. godine, pa pamtim staru železničku stanicu i tramvaj. Ovo i ono vreme ne mogu se porediti. Divno je što na svakom koraku imamo prodavnice, pijaca je uređenija i sve je sada lepše, jedino moje godine nisu.“

Đuro Topo, penzioner

„Ovde živim od januara 1977. godine. Grbavica je, ne računajući Ulicu Miše Dimitrijevića, nekad bila pod prizemnim kućama prekrivenim trskom. U međuvremenu su kao pečurke, jedna uz drugu, nikle zgrade, pa se ono što mi smeta, a to je manjak parkinga, i ne može promeniti.“

Slaviša Šalipurović, recepcioner

„Pre 27 godina, kad sam došao ovamo, nije bilo gužve i užurbanosti. Ne sviđaju mi se sadašnje bezlične zgrade, nabijene jedna na drugu, gde su nekad bile kuće sa divnim fasadama. Ulice su postale kao tuneli i saobraćaj je mnogo gušći. Ceo Novi Sad ne liči na sebe.“

Nikola Štefanac, muzičar

„Kao starosedelac sećam se parkića koji se nalazio u Ulici Vere Pavlović i bio nam užitak, posebno leti, gde su komšinice pile kafu. Nikom nije bilo pravo kad je pretvoren u parking. Voleo bih da su vlasnici pasa savesniji, jer bi tako bile čistije ulice.“

S. M-ć