NOVI SAD NEKAD I SAD Salajka: Kolevka bećara i istinskih patriota
U nedavnoj besedi prilikom svečanog otvaranja tradicionalnih manifestacija “Salajčki doručak” i “Kulturna Salajka”, domaćica programa Sara Novaković naglasila je da u Salajki žive “živahni, veseli i drčni ljudi, koji ne daju na sebe, bećari koji nikome ne žele da povlađuju i ne priznaju da je neko bolji od njih, a kada ustreba, onda iskazuju istinski patriotizam.”
O tome, uostalom, svedoči i spomenik palim Salajčanima, antifašistima, koji u vreme Drugog svetskog rata nisu želeli da pognu glavu pred okupatorom. U Enciklopediji Novog Sada Dušana Popova navodi se da “još u vreme Austrougarske, kada bi izbio neki incident, nijedan žandar nije se usuđivao da sam ode u Salajku”.
Od 1770. godine pominje se ovaj deo grada, decenijama oivičen Temerinskom i Kisačkom ulicom, odnosno Kanalom DTD. U više navrata naseljavan kraj, ime je dobio po županiji Zala ili Sala koja se nalazila na teritoriji današnje Mađarske, a iz koje su, bežući od unijaćenja, na ovo podneblje stigli mahom Srbi, kao i nešto kasnije, kada su u drugom talasu pristizali iz Erdelja.
Obimnija izgradnja kuća u Salajki počela je krajem 19. veka, posle završetka gradnje Kanala 1875.godine (tada Franje Josifa) koji je 1918. dobio ime po Kralju Aleksandru Prvom, a omogućio je brži odvod suvišne vode iz često plavljenog područja.
Nekada je ovo bio stočarski kraj, a vrsno “Dnevnikovo” pero, sada već na žalost počivši Lazar Zile Bojanović, u jednoj od svojih čuvenih pripovetki o Salajci, zabeležio je da su Salajčani, u vreme elektrifikacije njihovog kraja, išli volovskim zapregama čak do Kovilja i odande dovlačili bandere. Ipak, plavni teren učinio je da se stanovništvo vremenom preorijentiše na ratarstvo, povrtarstvo i baštovanstvo. Uostalom, pažljivi hroničari ovog kraja zabeležili su da je u Salajki vremenom registrovano 180 različitih zanimanja, od onih najstarijih poput kolarskog, kovačkog, ćurčijskog, uvek aktuelnog pekarskog, pa sve do današnjih modernih zvanja.
Osmoletka od 105 leta
Hemijsko-tehnološka škola koja se u Salajki nalazi tik pored terena FK Slavija, izgrađena je 1961. godine, a danas nosi naziv Srednja tehnička škola “Pavle Savić”. Kada stasaju za prvi razured, mali Salajčani pohađaju OŠ “Vuk Karadžić”, koja je prošle godine, na Malu gospojinu, obeležila vredan jubilej - 105 godina rada. Reč je o vaspitno-obrazovnim ustanovama kojima se Salajka ponosi.
Salajka je naročito naseljena i izgrađena u periodu između 1930. i početka Drugog svetskog rata, kada su građene “kuće na front”, pri čemu je znatno izmenjen paorski izgled naselja, zabeležio je vrsni hroničar Salajke, Branimir Jovanović.
Ipak, kafana, fudbal i muzika su svakako ono po čemu su Salajčani poznati i u čemu vole i znaju da uživaju, pa otuda i stihovi Salajačke himne poput onog “ Oj, Salajko i podbaro mala, ti od mene napravi bećara” ili “Oj, Salajko i ti si na bregu, u tebi se fudbaleri legu”. Svakako da je načuvenije fufbalsko ime sa Salajke Todor Toza Veselinović, za mnoge Salajčane Toškara, koji je za Vojvodinu odigrao 546 mečeva i postigao 586 golova, od čega 130 u prvenstvenim duelima, dok je za reprezentaciju Jugoslavije odigrao 37 utakmica i postigao 28 golova. Posebnu ljubav prema Salajki i FK Slavija iskazivao je dugogodišnji generalni sekretar FS Vojvodine, Pera Jocić Perić, u čiji se pomen svakog proleća igra Memorijalni turnir.
A u prilog bećarcima, naročito popularnim po salajačkim kafanama i bircuzima, ide i onaj koji verno oslikava salajačku narav: “ Salajčani, ko vam brice oštri, tata oštri, a sinj njima vošti”! Drčnost su Salajčani pokazali kada su se oduprli pretvaranjem dela svog naselja u industrijsku zonu prema Prvom urbanističkom planu, od čega su gradske vlasti definitivno odustale 1986. godine. “Špicname” ili jednostavnije rečeno - nadimak, specifičnost je ovog dela grada. Branimir Jovanović zabeležio je da je u Salajki do 1941. godine na 154 prezimena, “prišiveno” čak 262 “špicnamena”! Nadimici su davani (dobijani) iz različitih pobuda: po mestima odakle su se naselili, po zanatima koje su obavljali, po imovinskom statusu, po dobrim ili lošim osobinama, a za neka se poreklo nikada nije saznalo. Tako su u Salajki postajali ili još uvek postoje Bašići, Bančini, Milakovi, Obadovi, Piroški, Rakići, Raletići, Sabljari, Tešanovi, Čizmići, Apšinovi, Komlenovi, Partenini, Fircerini, Rarugini, Šmijini, Perpeljani, Postnikovi, Puflikini, Trcini, Gospođinački, Đurđevački, Koviljčani, Deronjini, Furtini, Barnini, Lazicini, Mikanovi, Miletini, Stevaricini, Kokoni, Soćini, Lažovljevi, Švalerovi, Piždrići, Svinjarovi, Sodarovi, Šumarovi, Tabakovi, Jazavci, Štukini, Cverglani, Zečevi, Bedini...
Salajka je dobrim delom zadržala stari duh, oličen pre svega u niskoj gradnji. Još uvek ovaj kraj podseća na vremena kada su ulicom išla sodarska kola ili zaprega s lubenicama i dinjama, a pred kućom igrala lastiš i “između dve vatre”. Klupica za divan takoreći više i nema, iščezle su, a taj prostor pred kućom uglavnom služi za parking, sve češći izvor nervoze i besa današnjice.
S. Savić
Anketa: Čega se prvo setite iz detinjstva u Salajki?
| Branko Pavlica, penzioner: Vršnjak sam sa Đoletom Balaševićem s kojim sam zajedno išao u OŠ “Vuk Karayić” do 6. razreda. Đole je obožavao fudbal i u vreme kada je Vojvodina grabila ka prvoj tituli, a Partizan igrao finale Kupa šampiona 1966, sve nas je zarazio da pobegnemo sa časova kako bismo gledali prvenstveni duel ovih timova na stadionu Vojvodine. |
|
| Ivanka Andrić, penzionerka: Prve asocijacije odvedu me na “tursku kaldrmu” u ulice Branka Radičevića i Karađorđevu. U sedmoj godini sam se iz Kisačke ulice s roditeljima doselila u Salajku, u kuću koju smo kupili od porodice Mogin, a u kojoj i danas živim. Prethodni vlasnici bili su ćurčije, pa su u kući ostali neki alati i prepoznatljiv miris štavljene kože. |
|
| Maja Matić, odbornica u Skupštini grada: “Leba, masti, soli i aleve paprike”, to je moje prvo sećanje na detinjstvo u Salajki. I moji roditelji su Salajčani, a u Ulici Josifa Marinkovića živim i danas. Nekada smo se bezbrižno igrali u prašini ispred kuća do kasnih večernjih sati, a onda bi moja majka iznela slasnu parčad, koju je po nekada umesto domaće masti zamenio yem od kajsija ili šljiva. |
|
| Sara Novaković, magistar ekonomije: Rado pamtim nedeljne divane i sedeljke na klupama ispred kuća. Pamtim i branja zelenih ringlova čije su grane štrčale iz dvorišta nekih kuća, ali i zimska sankanja u Partizanskoj ulici. Mnogo toga se promenilo, nekima na sreću, a nekima na žalost. Salajka je počela da stari, jer su se deca selila u zgrade, ali je od skora primetno da su mladi polako počeli da se vraćaju. |
S. S.
