Поглед на Грбавицу из „Лемијеве књижаре”: Опстаје дух старих времена

Тврди да су га комшије лепо прихватиле кад је пре шест година отворио антикварницу, сада једину у граду, а можда и у Војводини, у Пушкиновој улици, која је остала зелена од крошања и мирна упркос близини „наопако назване Лиманске пијаце” и таксиста.

„Године 2011, кад је исељена чувена антикварна књижара „Орфелин” Васе Јовановића на ћошку код Рибље пијаце, почео сам да тражим нову локацију“, додаје наш саговорник .

„Пошто станујем у Толстојевој, често сам пролазио овуда, а овај локал је годинама био празан. У једном тренутку сам га препознао као савршено место за књижару. Да ли ће једног дана важити за култно место културе, не знам. Засад је у оквиру дигитализације културних добара и наслеђа Новог Сада сврстана у старе занате, можда због недостатка одговарајуће фиочице где би је сместили.“

Као што њега готово нико не зна под правим именом, већ га зову, како и његова антикварница каже, Леми, тако се данас и њему деси да први пут чује име и презиме неког кога познаје 50 година. А управо су надимци харизматичних ликова и локалних мангупа оно што ће остати упамћено као део историје Грбавице. Ђенка, Леки, Ајдук, Фајкс, Мура, Крца, Карела, Бора Шупа, Ценер, Шеф, само су неки од њих који су стали у носталгичну и духовиту причу о времену кад су младима били довољни самопослуга и један испуст на фасади, пресечен дебелом бетонском плочом у којој су била три једнака отвора, довољно удобна да се у њих седне. Такозване рупе, украшене Шупиним сунцем у боји, које је постало њихов заштитни знак, епицентар су догађања збирке прича „Рупе у сећању” Бобана Торњанског, на коју нам је указао љубазни Леми.

„Како није било времена да се раде нови пројекти, већ је примењено нешто што је већ постојало, иза Поште су 60-их година изграђене две вишеспратнице по узору на зграде у Скопљу, па је прва названа Скопска кула, једнако као што је цело насеље добило име Грбавица по сарајевском кварту и зградама које су на исти начин прекопиране. У њој су се налазиле чувене рупе, а преко пута још чувенија кафана и пицерија „Борсалино”, чији је историјат много дужи од  четрдесетак година, колико ја за њу знам“, објашњава нам он.

И заиста, саграђена је почетком 20. века, у низу сличних објеката уз стару железничку станицу, укинуту 1964, након чега је почео да се шири будући ривалски кварт: „Преко пруге су такође почели радови, али нас то зачудо није занимало. Говорило се да се тамо гради Лиман, видели су се вратови дизалица... Ми смо их сматрали уљезима који ће да униште тајанствену оазу, асфалтом прекрију пијавице и палацке!.. Плато испред бивше станичне зграде био је нека врста границе после које долази ‘крај света’. Било је тако дуго, прилично дуго... Све док једне облачне вечери нису засветлели прозори лиманске вишеспратнице и изменили читаву слику нашег краја. Као да је упловио прекоокеански брод из Фелинијевог филма и везао се за мрак”, читамо у књизи „Рупе у сећању”.

„У то доба било је опасно проводити превише времена у погрешном крају и сваки део града имао је локалне легенде. „Не свиђа ми се крој твојих панталона, странче”, био је довољан повод за надметање. Сећам се приче да се младић са Грбавице заљубио у девојку са Подбаре. Пратећи је кући, сваки пут је морао да прође поред тамошње екипе, која га је меркала и сукала брке: биће табања. Док сте са њом, знајте да вас неће дирати, али ће вас дочекати по повратку. Иако је био свестан да ће наново бити избубецан, није одустајао од девојке, чиме је показао да је љубав јача од батина и тиме заслужио поштовање локалних табаџија“, сећа се Леми.

Како каже, свако мало се дешава да нестане ово или оно. Толстојева улица, у којој живи, малтене је непрепознатљива, али куће које су преостале с њихове стране одолевају и даље новоградњи. Нема више ни кафане „Лондон”, на ћошку Данила Киша и Гогољеве, где је део старе екипе проводио време, нема ни „Пирош чизме” у Ласла Гала, али је зато ту рок кафе „Драмил” рупаша Миленка Драгојевића Дроге, у ретро стилу и по музици која се пушта, и по старим фотографијама и грамофонским плочама на зидовима.

Иако један од најстаријих делова града може да се похвали споменицима културе као што су дворац „Еђшег” (1890), Електротехничка школа (1912), грађена у сецесионистичком стилу, или једино преостало у граду Јеврејско гробље (1800), Леми каже да Нови Сад има шта да чува, али да то нису нужно само уметнички предмети, институције и зграде.

„За мене је култура свакодневна појава, па и кад неко каже: „Добар дан, комшија.” Ђаци оближње ОШ „Соња Маринковић”, поготово испочетка, умели су да уђу и јаве се јер су знали да ћу и ја њих поздравити са „добар дан, госпођице, младићу, господине”. То што имају девет-десет година још је лепше. Уз подизање обрва, региструју то нешто што им, у ствари, много значи и преносе осталима, па често видим нова лица“, вели Миленко Влаисављевић - Леми.

Стари манири и даље су на цени у простору који, иако постоји тек неколико година, чува дух старих времена и представља уточиште за све оне младе генерације које се не уклапају у данашње калупе.

С. Милачић

Фото: Б. Лучић, Р Хаџић, архива

Железничка станица на месту пијаце

Првобитна зграда железничке станице Нови Сад налазила се на месту данашње Лиманске пијаце и изграђена је 1882. године, а први воз ту је стигао 1883. Пруга је отприлике пратила трасу данашњег Булевара цара Лазара, а железничка станица је имала више од тридесет колосека. Ту је био путнички део, а према Дунаву теретни, из кога се одвајало више индустријских колосека, најважнијих за пристаниште на данашњем Кеју жртава рације. Стара станица је реновирана између два рата, дограђена је нова фасада са стране колосека, са варошке стране је уређен приступ за трамваје. Пруга и станица су уклоњене (измештене на данашњу локацију) по изградњи Жежељевог моста између 1961. и 1964. године.

Анкета: Шта се променило на Грбавици?

Катица Јакшић, пензионерка

„Доселила сам се на Грбавицу као студенткиња још 1959. године, па памтим стару железничку станицу и трамвај. Ово и оно време не могу се поредити. Дивно је што на сваком кораку имамо продавнице, пијаца је уређенија и све је сада лепше, једино моје године нису.“

Ђуро Топо, пензионер

„Овде живим од јануара 1977. године. Грбавица је, не рачунајући Улицу Мише Димитријевића, некад била под приземним кућама прекривеним трском. У међувремену су као печурке, једна уз другу, никле зграде, па се оно што ми смета, а то је мањак паркинга, и не може променити.“

Славиша Шалипуровић, рецепционер

„Пре 27 година, кад сам дошао овамо, није било гужве и ужурбаности. Не свиђају ми се садашње безличне зграде, набијене једна на другу, где су некад биле куће са дивним фасадама. Улице су постале као тунели и саобраћај је много гушћи. Цео Нови Сад не личи на себе.“

Никола Штефанац, музичар

„Као староседелац сећам се паркића који се налазио у Улици Вере Павловић и био нам ужитак, посебно лети, где су комшинице пиле кафу. Ником није било право кад је претворен у паркинг. Волео бих да су власници паса савеснији, јер би тако биле чистије улице.“

С. М-ћ