Novosadske zanatlije čuvaju prošlost od zaborava

Trenutno je u povoju i knjiga, čiji je cilj da se od zaborava sačuva taj materijal, te da odgovori na pitanje ko je to radio, kakav je uticaj austrougarske heraldike na izradu tih grbova, na koji način šta prikazuju, s obzirom na to da su originalni, i koliko to možda ima veze sa simbolikom i grbovima zanatskog tipa u Srbiji.

Knjiga bi, uz podršku Grada i još nekih donatora, trebalo do kraja godine da ugleda svetlost dana.

Sve su to napori da se tradicija očuva i postane i ostane osnov budućim pokolenjima da bi, kroz rad u ovoj kući, zanatstvo i u budućnosti imalo osnov da obezbedi svoju zaštitu i ono što čini današnjicu i budućnost zanatstva u Novom Sadu, Vojvodini, pa i u Srbiji, ističe sekretar Udruženja samostalnih zanatlija Veljko Anđelić.

Mi se trudimo, kaže u nastavku naš sagovornik, ne samo da taj istorijat sačuvamo od zaborava nego da nam rezultati postignuti u tom periodu budu putokaz osavremenjavanja u zanatstvu.

Pod pojmom „stari zanat” obično podrazumevamo starog čoveka, međutim, to nije tako, kaže Anđelić.

Stari zanati i njihovo osavremenjavanje trebalo bi da budu ozbiljna polazna osnova mladim ljudima i stvaranje mogućnosti da od toga kvalitetno žive.

Mi imamo i Sekciju starih umetničkih zanata i domaće radinosti, nastavlja Anđelić i dodaje da su preko Nacionalne službe za zapošljavanje, Grada i malo uz pomoć Pokrajine, edukovali oko 350 ljudi u toj oblasti.

Nekolicina njih svoju budućnost pronašla je u tom poslu. Ta priča je veoma pragmatična, mi se i dalje bavimo time da bismo očuvali struku, pre svega ono što je u fazi odumiranja. Dosta je delatnosti čija se brojnost smanjuje, ili ne funkcionišu kao nekad, a mi smatramo da je potreba i perspektiva grada da ti segmenti budu pokriveni. Zadatak Udruženja, između ostalog, ide u tom pravcu, zaključuje Anđelić.

Od vremena uoči Drugog svetskog rata, pa do današnjih dana u toj zgradi odvijaju se aktivnosti u smeru razvoja zanatstva i ostvarivanja svega što je važno za funkcionisanje tog tipa privrednika na ovim prostorima.

U prostorijama zgrade Udruženje čuva i repliku svoje zastave, rad umetnika Inkjostrija iz 1927. godine.

Zastava s jedne strane sadrži znak Udruženja – „Ruka ruci”, a s druge sliku Svetog Petra i Pavla, zaštitnika Udruženja.

Jedna od odlika zanatlija je da rade do kraja života, kaže Anđelić. Prema njegovim rečima, iz statusa penzionera oni funkcionišu do kraja, zato što im je život zanat. Zanatlija u tome vidi zadovoljstvo, ne samo pare.

Građani su imali mogućnost u Zanatskoj kući da kupe suvenire koje su pravili preduzetnici u okviru domaće radinosti i starih umetničkih zanata, a u poslednje vreme akcenat je na eko-suvenirima. Ljudi iz te oblasti mogu da konkurišu za nagradu „Eko-suvenir”, kojom ih Udruženje podstiče na aktivnost i ostvarenje ciljeva. Postojala je i ideja da se napravi suvenir grada, koji bi predstavljao i sam grad i njegovo zanatstvo.

Bilo je pokušaja, ali i dalje se čeka taj „drugi put”, koji će imati više uspeha.

Udruženje, inače, svake godine, na Svetog Savu, 27. januara, obeležava i slavu Zadruge Srba zanatlija.

Prilikom svake slave, neko od privrednika nešto pokloni.

Jedan od najvećih darodavaca i donatora je Miša Ćulibrk, vlasnik foto-studija „Kenon M” , navodi Anđelić.

To moram, kaže dalje Anđelić, da naglasim – kad je u pitanju zanatstvo i Udruženje, nikad mu nije bilo žao da potroši ni vreme, ni novac da bi ostavio zanatski trag.

On nam je poklonio više slika za koje je Milan Đonović napravio drvene ramove. Te slike su u sali Udruženja, a prikazuju segmente iz oblasti zanatstva. Pločicu na kojoj su ugravirani podaci o slici radio je naš poznati graver-pečatorezac Imre Halai. Mi tako skupljamo elemente i pravimo nešto zbog čega primetite da ova kuća, kad uđete u nju, odiše zanatstvom, poručuje Anđelić.

Tražeći prostor da privrednici dobiju mogućnost da plasiraju ono što proizvode i od toga kvalitetno žive, Udruženje samostalnih zanatlija Novi Sad formiralo je takozvanu Zanatsku kuću.

U njoj su okupljeni preduzetnici u okviru domaće radinosti i starih umetničkih zanata, te su izlagali na više mesta u gradu.

Za odgovarajuću poziciju Zanatske kuće i zauzimanje javne površine plaća se ozbiljna suma, kaže Anđelić, te bi s Udruženjem zanatlija u sve trebalo da se uključe Grad i Turistička organizacija Novog Sada. Međutim, usled značajnijih problema, tema uvek ostane u zapećku, a Udruženje se trudi da se stvore preduslovi.

Zanatska kuća trebalo bi da bude na vidnom mestu i u pešačkoj zoni, u trajanju od maja do novembra. Dok se to ne realizuje, za izlaganje se koriste druge mogućnosti, kao što su sajamske manifestacije.

B. Pavković