Nepresušna simbolika narodne nošnje

Devojke u panonskoj zoni kitile su se dukatima koje su nosile u miraz, ali ne s više od 99 jer bi u suprotnom morale platiti porez. Na šumadijskim anterijama se, jednako kao namotani kaiševi na opancima, cenio broj redova gajtana, koje su terzije skupo naplaćivale. Po nošnji se moglo znati ne samo da li je devojka iz bogate porodice već i da li je poštena.

“Bilo je zabranjeno, posebno udatim ženama, da izađu u javnost, a da im se vidi kosa. Zato su smatrane raskalašnim one koje bi se usudile da izbace kiku. Odeća je bila toliko dugačka da je pokrivala čak i čarape. Doduše, kako je vreme odmicalo, tako su se suknje, podsuknje, haljine i kecelje skraćivale”, dodaje Stepanov.

Umetnički rukovodilac i koreografkinja KC „Mladost” Gordana Staraček kaže da se verovalo da su za vreme venčanja ljudi najviše izloženi zlim silama pa je odeća imala i magijske elemente. Štitili su se od urokljivih očiju na razne načine, stavljajući, recimo, ogledalce na kapu ili pokrivajući mladoj lice. Nesvakidašnjih običaja ima napretek, a jedan od njih zabeležen je među Slovakinjama, koje su nosile crnu venčanicu.

“Bela, koju mi smatramo simbolom čistote i nevinosti, nekad je zapravo bila boja žalosti jer je bilo jednostavno od običnog platna, bez ikakvih šara, sačiniti skroman odevni predmet. Nije bilo lako dobiti crnu od prirodnih sastojaka kojima se farbala garderoba. Pretpostavka da mlada žali što više neće biti devojka je, po svemu sudeći, folk legenda”, tvrdi Stepanov.

“Etnologija nam je pružila odgovor i na pitanje zašto se još uvek ponegde, kad osoba prestane da nosi crninu, kaže „prevrnula je” umesto „promenila, presvukla”. U danima žalosti, posebno kada je u pitanju neka bliska osoba, ne samo da se nosilo čisto belo nego je čak roba prevrtana naopačke.

Svetliju odeću su nosili mlađi, tamniju stariji, a materijali za svaki dan i za siromašnije bili su obično kudelja i pamuk, dok su se pliš, čoja i svila, posebno crna, čuvali za svečane trenutke. Stepanov nas je upozorio na razlike između narodne nošnje i scenskog kostima.

„Ono što vidimo na folklornim nastupima najčešće je verna kopija, prilagođena scenskom nastupu iz praktičnih razloga. Da bi se osoba kompletno obukla, trebalo je ponekad po sat-dva, ne računajući frizuru i oglavlje. Zato je dana kad se nosila najlepša i najsvečanija odeća bilo tek nekoliko u godini”, kaže on.

Kulturnom centru, koji četiri decenije vodi Ansambl narodnih pesama i igara, a jednu deceniju održava festival „Biserna grana”, namenjen i stručnoj i široj javnosti, i te kako znači 2018. kao godina koju je Evropska unija proglasila Godinom očuvanja tradicije.

“Dolazimo iz zemlje koja ima neverovatnu baštinu, i materijalnu, i nematerijalnu, i kulturnu, i religijsku, a pri tom imamo decenijsko iskustvo s kojim ulazimo u projekte koje raspisuje Unija”, kaže Milan Stepanov i dodaje da su za prošlu godinu dobili etiketu EFFE, što im pruža šansu za razmenu iskustava s ostalim evropskim festivalima.

“Kad jednom uđeš u takvo društvo, vrata se sama otvaraju, pa se nadamo da će „Biserna grana” u oktobru biti još bogatija“, zaključuje on.

Umesto debelih materijala, sukna, čoje, valjane vune i kudeljnog platna, za kostime se danas biraju lakši i tanji. Međutim, u izbacivanju nekih elemenata ili zamenjivanju materijala mora postojati granica jer se u tome krije opasnost od degradacije nošnje. Gordana Starač nam je ukazala na činjenicu da se i genetika promenila. Nekada je srpski živalj bio sitne građe, pa danas tu odeću može da obuče vrlo mali broj igrača. Dosad su angažovali mnoge radionice u Srbiji koje se bave izradom narodne nošnje, a novina je da će ubuduće i sami praviti kostime.

“Mi smo jedina radionica u Srbiji koja deluje pri ustanovi kulture. Smatramo prednošću to što nismo opterećeni komercijalnim aspektom, a pri tom imamo stručne saradnike od kojih možemo dobiti pravu informaciju. Paralelno s tim, proširujemo zbirku onoga što folklorni ansambl već četrdesetak godina prikuplja u svoj fundus nečim što se može na terenu otkupiti pa će druga uloga radionice biti izložbena”, dodaje Stepanov.

Naši sagovornici tvrde da se ne može odrediti šta je najvrednije. Žiri na festivalu KC „Mladost” – „Biserna grana” obraća pažnju na to da li je nošnja primerena nosiocu, koliko ima elemenata i da li je kompletirana. Kostim koji se šareni i šljašti, što običnom posmatraču upadne u oko kao lepo, uglavnom dobije niske ocene, dok je obična bela haljina, ali bogata sitnim vezom koji je mukotrpno izraditi, više vrednovana. Saznali smo da je i nošnja podložna modnim uticajima, te da nije nešto isključivo starinsko i konzervativno.

“Primetan je uticaj grada i bogatih društvenih slojeva. Muškarci su, recimo, vrlo brzo prihvatili građanski tip odevanja, to jest kombinaciju sakoa s jahaćim pantalonama, koju su nosili pored svima poznate bele nošnje, u stvari radne i pripadajuće svim nacijama u regiji. Što je sredina zabačenija i konzervativnija, to više čuva svoj nacionalni identitet. Tako manjine, budući da su male oaze svojih narodnosti, više čuvaju nošnju svog kraja, čak bolje nego njihov narod u matičnoj zemlji“.

S. Milačić