Непресушна симболика народне ношње

Девојке у панонској зони китиле су се дукатима које су носиле у мираз, али не с више од 99 јер би у супротном морале платити порез. На шумадијским антеријама се, једнако као намотани каишеви на опанцима, ценио број редова гајтана, које су терзије скупо наплаћивале. По ношњи се могло знати не само да ли је девојка из богате породице већ и да ли је поштена.

“Било је забрањено, посебно удатим женама, да изађу у јавност, а да им се види коса. Зато су сматране раскалашним оне које би се усудиле да избаце кику. Одећа је била толико дугачка да је покривала чак и чарапе. Додуше, како је време одмицало, тако су се сукње, подсукње, хаљине и кецеље скраћивале”, додаје Степанов.

Уметнички руководилац и кореографкиња КЦ „Младост” Гордана Старачек каже да се веровало да су за време венчања људи највише изложени злим силама па је одећа имала и магијске елементе. Штитили су се од урокљивих очију на разне начине, стављајући, рецимо, огледалце на капу или покривајући младој лице. Несвакидашњих обичаја има напретек, а један од њих забележен је међу Словакињама, које су носиле црну венчаницу.

“Бела, коју ми сматрамо симболом чистоте и невиности, некад је заправо била боја жалости јер је било једноставно од обичног платна, без икаквих шара, сачинити скроман одевни предмет. Није било лако добити црну од природних састојака којима се фарбала гардероба. Претпоставка да млада жали што више неће бити девојка је, по свему судећи, фолк легенда”, тврди Степанов.

“Етнологија нам је пружила одговор и на питање зашто се још увек понегде, кад особа престане да носи црнину, каже „преврнула је” уместо „променила, пресвукла”. У данима жалости, посебно када је у питању нека блиска особа, не само да се носило чисто бело него је чак роба превртана наопачке.

Светлију одећу су носили млађи, тамнију старији, а материјали за сваки дан и за сиромашније били су обично кудеља и памук, док су се плиш, чоја и свила, посебно црна, чували за свечане тренутке. Степанов нас је упозорио на разлике између народне ношње и сценског костима.

„Оно што видимо на фолклорним наступима најчешће је верна копија, прилагођена сценском наступу из практичних разлога. Да би се особа комплетно обукла, требало је понекад по сат-два, не рачунајући фризуру и оглавље. Зато је дана кад се носила најлепша и најсвечанија одећа било тек неколико у години”, каже он.

Културном центру, који четири деценије води Ансамбл народних песама и игара, а једну деценију одржава фестивал „Бисерна грана”, намењен и стручној и широј јавности, и те како значи 2018. као година коју је Европска унија прогласила Годином очувања традиције.

“Долазимо из земље која има невероватну баштину, и материјалну, и нематеријалну, и културну, и религијску, а при том имамо деценијско искуство с којим улазимо у пројекте које расписује Унија”, каже Милан Степанов и додаје да су за прошлу годину добили етикету EFFE, што им пружа шансу за размену искустава с осталим европским фестивалима.

“Кад једном уђеш у такво друштво, врата се сама отварају, па се надамо да ће „Бисерна грана” у октобру бити још богатија“, закључује он.

Уместо дебелих материјала, сукна, чоје, ваљане вуне и кудељног платна, за костиме се данас бирају лакши и тањи. Међутим, у избацивању неких елемената или замењивању материјала мора постојати граница јер се у томе крије опасност од деградације ношње. Гордана Старач нам је указала на чињеницу да се и генетика променила. Некада је српски живаљ био ситне грађе, па данас ту одећу може да обуче врло мали број играча. Досад су ангажовали многе радионице у Србији које се баве израдом народне ношње, а новина је да ће убудуће и сами правити костиме.

“Ми смо једина радионица у Србији која делује при установи културе. Сматрамо предношћу то што нисмо оптерећени комерцијалним аспектом, а при том имамо стручне сараднике од којих можемо добити праву информацију. Паралелно с тим, проширујемо збирку онога што фолклорни ансамбл већ четрдесетак година прикупља у свој фундус нечим што се може на терену откупити па ће друга улога радионице бити изложбена”, додаје Степанов.

Наши саговорници тврде да се не може одредити шта је највредније. Жири на фестивалу КЦ „Младост” – „Бисерна грана” обраћа пажњу на то да ли је ношња примерена носиоцу, колико има елемената и да ли је комплетирана. Костим који се шарени и шљашти, што обичном посматрачу упадне у око као лепо, углавном добије ниске оцене, док је обична бела хаљина, али богата ситним везом који је мукотрпно израдити, више вреднована. Сазнали смо да је и ношња подложна модним утицајима, те да није нешто искључиво старинско и конзервативно.

“Приметан је утицај града и богатих друштвених слојева. Мушкарци су, рецимо, врло брзо прихватили грађански тип одевања, то јест комбинацију сакоа с јахаћим панталонама, коју су носили поред свима познате беле ношње, у ствари радне и припадајуће свим нацијама у регији. Што је средина забаченија и конзервативнија, то више чува свој национални идентитет. Тако мањине, будући да су мале оазе својих народности, више чувају ношњу свог краја, чак боље него њихов народ у матичној земљи“.

С. Милачић