Nakon 100 godina neki drugi Rusi hode Šećer-sokakom

Osim u istorijske spise, kolonija ruskih emigranata ušla je i u literaturu, pa su tako trajno sačuvana od zaborava neka od njihovih imena u pripovetkama Vide Ognjenović, ili u „Sećanjima“ Teodore Petrović Majice. Međutim, stotinak godina posle, nekadašnjim karlovačkim Šećer-sokakom hode neki drugi Rusi.

Bračni par Irina Čukomina i Igor Grišin sa  kćerima, petoipogodišnjom Jaroslavom i trogodišnjom Marfom, koja je rođena u Novom Sadu, predstavnici su, moglo bi se reći, nove generacije „karlovačkih Rusa“. Došli su 2014. godine iz Moskve u Srbiju u potrazi za interesantnim i zdravim mestom za život, i priznaju, slučajnost ih je dovela  u Karlovce, ali kada su kročili u njih, bili su sigurni da su stigli na pravo mesto.

Bilo je proleće 2014. godine. Po dolasku na aerodrom u Beogradu, iznajmili smo auto i zaputili se ka Popovici gde je trebalo da pogledamo neku kuću, ali navigacija nije prepoznala zadati pojam i dovela nas je u Karlovce. Kad sam ih ugledala, ostala sam bez daha. Tako mali i lepi delovali su  mi kao iz bajke. Parkirali smo se kod Donje crkve, a platan u porti tog hrama kao da nas je opčinio, priča Irina.

Koliko je bio snažan utisak prilikom prvog dolaska u Karlovce na Grišine, najbolje govori podatak da su nakon desetak dana ponovo došli. Stigli su na Veliku subotu, prisustvovali jutrenju u Sabornoj crkvi i na Vaskrs se zaputili u potragu za agencijom za prodaju nekretnina.

Kako ništa zbog praznika nije radilo, odlučili su da prošetaju i pogledaju kuće čiji vlasnici su u prozorima ostavili obaveštenje da ih prodaju. Kada su stigli u Mažuranićevu ulicu, zastali su ispred svoje sadašnje kuće i videvši vrh platana i toranj Donje crkve u pozadini, Igor je „prelomio“ i odlučili su da je kupe. Slučajno ili ne, u toj ulici nekoliko kuća dalje, živeli su Kirjakovi, njihovi sunarodnici koji su sa generalom Vrangelom dvadesetih godina prošlog veka stigli u Karlovce.     

Osim platana, na odluku da kupe baš tu kuću, uticala je i blizina vrtića kao i još neke druge „sitnice“ bitne za život. Irina i Igor misle da su Vojvodina i Karlovci odličan ambijent za podizanje dece. Nova domovina im se dopada zato što je raskrsnica puteva, odakle je, kako vele, sve blizu. Puni su hvale za Novosadski univerzitet, tradiciju, komunikativnost i otvorenost ljudi.    

Naša sreća jesu komšije, čije gestove prijateljstva po dolasku nikad nećemo zaboraviti, kaže  Irina.

Prema njenim rečima, u Moskvi se tako nešto ne može sresti.

Ovde su ljudi otvoreni i pristupačni. U Rusiji to nije slučaj, a  bitnu ulogu u tome igra i to što se dugo vremena živelo pod represijom. Svaki drugi Rus doživeo je neki oblik represije, što je ostavilo traga na svima, priča naša sagovornica.

Irina kaže da to što nisu znali srpski jezik kad su došli, nikako nije bila prepreka za bilo šta. Prve godine sporazumevala se isključivo na engleskom, jer ga ljudi govore gde god da je kročila, što se, kako oboje napominju, ne može reći za dobar deo Evrope, koji su obišli.  

Nabrajajući sve što im se dopada u Sremskim Karlovcima, Irina i Igor najpre ističu duh inteligencije koji iz njih zrači, vina i vodu. Irina kaže da se po tom duhu Karlovci mogu porediti sa Sankt Peterburgom u kom je završila studije. Nekoliko godina provedenih u Karlovcima bilo je dovoljno da spoznaju kvalitet lokalnih vina i izvorske vode po koju ljudi čak iz Zrenjanina dolaze.

Budući da puno putuju i imaju priliku da probaju vina vodećih evropskih vinskih zemalja, kažu da karlovačka zaslužuju pohvalu. 

Za stariju kćerku Jaroslavu kažu da je prohodala u Mongoliji, gde su bili stotinu dana na ekspediciji, a progovorila u Karlovcima. U januaru su proveli mesec dana na Kanarskim ostrvima, i kažu  da im je za to vreme veoma nedostajao srpski jezik. Kad su čuli kako dve žene pričaju na srpskom na aerodromu, vrlo su se obradovali.        

Brzo su se po dolasku uključili u društveni život Karlovaca i Novog Sada. Jaroslava pohađa Školu muzike „Melodis“ u Novom Sadu, i za Novu godinu je pevala na Trgu slobode u sklopu Vinterfesta, a na Otvorenom univerzitetu ide i na kurs crtanja.   

Avanturistički duh koji oboje poseduju učinio ih je svetskim putnicima. Igor, poznat i kao Master Go, majstor je i veliki poznavalac najstarije misaone igre na svetu Go, koja ima poklonike i u Srbiji, ali i borilačkih veština. Autor je više knjiga iz te oblasti, ali i dve prozne. U Moskvi je imao Školu Goa i strategije, a sada preko sopstvenog Jutjub kanala plasira vežbe za zglobove i kolena, i ne samo to.   

U Rusiji više od milion ljudi upražnjava  dva puta dnevno ove vežbe, kaže Igor koji je smislio sistem vežbi težeći pre svega sebi da pomogne jer su mu lekari predlagali ugradnju veštačkog kolena. Sadržaji tog Jutjub kanala, objašnjava dalje Igor, prevashodno su usmereni ka zdravlju.

Za šest meseci kanal je dostigao više od milion posetilaca, pofvalio se naš sagovornik.     

Kako vežbe snima na terenima koji mu se dopadnu, tako su u svet poslati snimci koje je napravio na Stražilovu, u Vrdniku i drugim lokacijama s naših prostora, za koje su se Rusi puno zainteresovali. Na bliže destinacije odlaze svojim džipom, mada ta mašina može da se pohvali da je špartala i mongolskim prostranstvima. Krajem godine planiraju u Kinu. Na pitanje da li misle da zauvek ostanu u Karlovcima, kažu da  bi ovde mogli da žive do kraja života, ali ipak dodaju onu srpsku izreku „nikad ne reci nikad“.

Nasmejani, vedri, srdačni Irina i Igor možda  jesu prvi, ili među prvim Rusima, koji su se nastanili u Karlovcima nakon stotinak godina od dolaska njihovih  sunarodnika, koji su bežeći od boljševičke represije u njima našli utočište, ali sigurno nisu jedini. Koliko dogodine, može se očekivati da se dosele i roditelji ove mlade žene rodom iz Sibira, koja je pre dolaska u Srbiju,  radila u Muzeju savremene umetnosti u Moskvi kao PR menadžer i direktor Izdavačke kuće, budući da su već kupili kuću u Ulici mitropolita Stratimirovića...

Zorica Milosavljević