Na Petrovaradinskoj adi deca uče o saosećanju i odgovornosti

Edukativno–humanitarnog je karaktera i u kampu je boravilo 30 dece, te iako je ograničen na uzrast od devet do 15 godina, bude tu i mlađih i starijih od te kategorije. Kako kaže predsednica Upravnog odbora i zakonski zastupnik u Udruženju “Mala srećna kolonija” Marijana Stevanović, koja je ujedno i idejni tvorac samog kampa, učesnici su deca i mladi iz socijalno ugroženih porodica (štićenici Centra za socijalni rad, Romi i deca iz škola Novog Sada i okoline).

- Samo Udruženje “Mala srećna kolonija” ima za cilj da stvori uslove za poboljšanje kvaliteta života dece i omladine – priča za “Dnevnik” Marijana Stevanović. – To postižemo kroz ekološke, slobodne, radne, sportske i druge aktivnosti, jer sam imala želju da decu vratim prirodi. Kamp je prilika za istinsko druženje najmlađih različitog socijalnog statusa, nacionalnosti, godina i sposobnosti, uz zajedničko stvaranje, učenje i rad. Tako ih podstičemo da se sklone sa ulice, razvijaju osećaj empatije, ljubavi, brige i odgovornosti prema drugim živim bićima.

U prirodi, okruženi šatorima i infrastrukturom koja opstaje u prirodnom ambijentu, prostire se natkrivena trpezarija, sa dugačkim stolom i uredno poređanim stolicama. Tu, uglavnom, deca sa volonterima i Marijanom pripremaju namirnice koje će se kasnije krčkati, u kuhinji, sa pogledom na plažu. Na kraju će sa slašću nahraniti ogladnele stomake od igre i rada. Poseban deo otvorene kućice u šumarku odaje utisak pozornice, te Marijana kaže da se tu odigravaju zanimljive lutkarske i druge predstave. Dugo je bila glumica lutkarka, dok je rat nije doveo u Novi Sad, gde njena mašta počinje da dobija istinske elemente. Zato joj je važno da lutkarsku glumu održi i danas, prenoseći tradiciju na najmlađe. 

Ekipa “Dnevnika” posetila je kamp baš na dan kada su predstavnici Vojske Srbije - Prve kopnene brigade došli da otkriju tajnu mališanima o opstanku i orijentaciji u prirodi.

- Ponesu sa sobom dosta rekvizita, te im objašnjavaju za šta koji služi, kako da se orijentišu u prirodnom okruženju ili šta je jestivo, a šta ne, jednostavno kako da prežive u divljini – objašnjava naša sagovornica. – Najsrećniji su, svakako, kada ih provozaju džipom po livadi. Takođe, budemo i njihovi gosti, te odemo da posetimo “Spomen sobu” Prve kopnene brigade. Imamo izlete do Muzeja Grada Novog Sada i Muzeja Vojvodine, obilazimo katakombe i muzejske postavke, dok Galerija Matice srpske priredi i neke radionice. Posle ručka uglavnom idemo na kupanje na Oficirac, a ako je loš dan, organizujemo sportske aktivnosti.

Mališani tokom sedam dana boravka u kampu na Dunavcu imali su i razne druge aktivnosti poput umetničkih radionica, kada kroz literarno-novinarsku sekciju prikupljaju i pripremaju materijal za godišnji časopis koji izdaju. Tu je bila i pozorišna radionica, ali i likovna. Naravno da je sve bolje uz muziku, te ne izostaje ni muzički deo dnevnih rituala.

U kampu su prisutni i volonteri, a kako Marijana kaže, odgajaju ih sami. To su bivši kamperi, koji dođu kao deca, a kasnije žele da učestvuju i u tom pogledu. Odmah se negde i primeti kome se baš dopada život u prirodi.

- Učiteljica nam je dala poziv za kamp, te sam tako došla ovde i prelepo mi je – kroz osmeh nam priča desetogodišnja Milica Pavlović, učenica OŠ “Dositej Obradović”. - Imali smo svakakve radionice, a meni se najviše dopala dramska. Bili su nam i volonteri Crvenog krsta Novog Sada, pa su nas učili kako treba pravilno posptupiti prilikom davanja  prve pomoći. Bili smo na plaži i kupanju, a sada me čeka druženje sa vojskom i mnogo sam uzbuđena. Volim i veče, a kada dođe vreme za bajke, omiljena mi je “Začarano jezero”.

Drugar Nikola Tancik koji ima 13 godina kaže da su njemu i drugarima u školi ponudili da idu u kamp i rado su prihvatili. Sve što se nudilo zvučalo je interesantno, a pritom su u prirodi, te su hteli da deo raspusta pametno iskoriste.

- Prošli smo razne aktivnosti, a najviše mi se svideo odlazak u Muzej Grada Novog Sada, videli smo razne stvari, od starog doba i pećinskog čoveka, pa do srednjeg veka – uzbuđen će Nikola. – Naučio sam kako se cepaju i pripremaju drva za potpalu vatre, te zajedno to i radimo. najlepše je kada se okupimo i pričamo oko vatre. Naučio sam i nešto malo više o tome šta znači biti tolerantan, human, kao i da treba pomoći drugima koji su u nevolji.

Podrška Crvenog krsta grada

Prema rečima Marijane Stevanović, od početka je Crveni krst Grada Novog Sada pomagao realizaciju projekta, kako u vidu donacija, tako i održavanja edukativnih radionica na razne teme. Stoga tu humanitarnu organizaciju smatra njihovim starijim bratom. Dok su deca u prirodi, posećuju ih edukovani volonteri Crvenog krsta Grada i realizuju radionice iz različitih programa, a jedan od njih je promocija humanih vrednosti. Tada su realizovane aktivnosti „Reciklaža reči” i „Ogledalo” iz modula Diskriminacija i stigmatizacija. Program borbe protiv trgovine ljudima prikazan je kroz edukativni sadržaj „Miša i Maša“ i igroliku aktivnost „Širom otvorenih očiju“, dok su na punktu Prve pomoći volonteri demonstrirali postupak kardiopulmonalne reanimacije i zaustavljanja krvarenja. Uz to su volonteri pravili relističke prikaze povreda, stanja, oboljenja, uz širenje znanja o Crvenom krstu, njegovom istorijom i osnovnim principima kojima se vodi.

Nekoliko puta je Crveni krst Novog Sada donirao kompletne obroke, međutim uglavnom u kampu hranu spremaju sami, od seckanja namirnica do kuvanog obroka. Kamperi čiste i održavaju prostor, spremaju drva za kuhinju, ali i ona kojima će se paliti logorska vatra, zatim peru sudove.. Sve su to radne aktivnosti koje ih uče odgovornosti i drugim vrednim osobinama.

Ideja o kampu je nastala iz radionica u prirodi, koje je Marijana počela da realizuje sa klincima sredinom devedestih godina, te je prvi zvanično pokrenut 2003. godine i razvijao se do danas. Na tom prostoru je nekada bila velika džungla, tako da Marijana kaže da se teren prvo morao raskrčiti. Zatim su dobili vodu i proveli struju, te se može reći, kako kaže naša sagovornica, da su 2005. godine najviše gradili. Na tom putu je mnogo donatora pomoglo i omogućilo da on postane tradicija, koja će mlađim naraštajima biti inspiracija za formiranje i negovanje pravih humanih vrednosti, mašte i stvaralaštva, radnih navika i istrajnosti, kao i tolerancije i saradnje. Na tom putu uče kako da  preveniraju agresiju i destruktivnost prema sebi, drugim vršnjacima, starijima, kao i prirodi i životinjama.

I. Bakmaz