На Петроварадинској ади деца уче о саосећању и одговорности

Едукативно–хуманитарног је карактера и у кампу је боравило 30 деце, те иако је ограничен на узраст од девет до 15 година, буде ту и млађих и старијих од те категорије. Како каже председница Управног одбора и законски заступник у Удружењу “Мала срећна колонија” Маријана Стевановић, која је уједно и идејни творац самог кампа, учесници су деца и млади из социјално угрожених породица (штићеници Центра за социјални рад, Роми и деца из школа Новог Сада и околине).

- Само Удружење “Мала срећна колонија” има за циљ да створи услове за побољшање квалитета живота деце и омладине – прича за “Дневник” Маријана Стевановић. – То постижемо кроз еколошке, слободне, радне, спортске и друге активности, јер сам имала жељу да децу вратим природи. Камп је прилика за истинско дружење најмлађих различитог социјалног статуса, националности, година и способности, уз заједничко стварање, учење и рад. Тако их подстичемо да се склоне са улице, развијају осећај емпатије, љубави, бриге и одговорности према другим живим бићима.

У природи, окружени шаторима и инфраструктуром која опстаје у природном амбијенту, простире се наткривена трпезарија, са дугачким столом и уредно поређаним столицама. Ту, углавном, деца са волонтерима и Маријаном припремају намирнице које ће се касније крчкати, у кухињи, са погледом на плажу. На крају ће са слашћу нахранити огладнеле стомаке од игре и рада. Посебан део отворене кућице у шумарку одаје утисак позорнице, те Маријана каже да се ту одигравају занимљиве луткарске и друге представе. Дуго је била глумица луткарка, док је рат није довео у Нови Сад, где њена машта почиње да добија истинске елементе. Зато јој је важно да луткарску глуму одржи и данас, преносећи традицију на најмлађе. 

Екипа “Дневника” посетила је камп баш на дан када су представници Војске Србије - Прве копнене бригаде дошли да открију тајну малишанима о опстанку и оријентацији у природи.

- Понесу са собом доста реквизита, те им објашњавају за шта који служи, како да се оријентишу у природном окружењу или шта је јестиво, а шта не, једноставно како да преживе у дивљини – објашњава наша саговорница. – Најсрећнији су, свакако, када их провозају џипом по ливади. Такође, будемо и њихови гости, те одемо да посетимо “Спомен собу” Прве копнене бригаде. Имамо излете до Музеја Града Новог Сада и Музеја Војводине, обилазимо катакомбе и музејске поставке, док Галерија Матице српске приреди и неке радионице. После ручка углавном идемо на купање на Официрац, а ако је лош дан, организујемо спортске активности.

Малишани током седам дана боравка у кампу на Дунавцу имали су и разне друге активности попут уметничких радионица, када кроз литерарно-новинарску секцију прикупљају и припремају материјал за годишњи часопис који издају. Ту је била и позоришна радионица, али и ликовна. Наравно да је све боље уз музику, те не изостаје ни музички део дневних ритуала.

У кампу су присутни и волонтери, а како Маријана каже, одгајају их сами. То су бивши кампери, који дођу као деца, а касније желе да учествују и у том погледу. Одмах се негде и примети коме се баш допада живот у природи.

- Учитељица нам је дала позив за камп, те сам тако дошла овде и прелепо ми је – кроз осмех нам прича десетогодишња Милица Павловић, ученица ОШ “Доситеј Обрадовић”. - Имали смо свакакве радионице, а мени се највише допала драмска. Били су нам и волонтери Црвеног крста Новог Сада, па су нас учили како треба правилно посптупити приликом давања  прве помоћи. Били смо на плажи и купању, а сада ме чека дружење са војском и много сам узбуђена. Волим и вече, а када дође време за бајке, омиљена ми је “Зачарано језеро”.

Другар Никола Танцик који има 13 година каже да су њему и другарима у школи понудили да иду у камп и радо су прихватили. Све што се нудило звучало је интересантно, а притом су у природи, те су хтели да део распуста паметно искористе.

- Прошли смо разне активности, а највише ми се свидео одлазак у Музеј Града Новог Сада, видели смо разне ствари, од старог доба и пећинског човека, па до средњег века – узбуђен ће Никола. – Научио сам како се цепају и припремају дрва за потпалу ватре, те заједно то и радимо. најлепше је када се окупимо и причамо око ватре. Научио сам и нешто мало више о томе шта значи бити толерантан, хуман, као и да треба помоћи другима који су у невољи.

Подршка Црвеног крста града

Према речима Маријане Стевановић, од почетка је Црвени крст Града Новог Сада помагао реализацију пројекта, како у виду донација, тако и одржавања едукативних радионица на разне теме. Стога ту хуманитарну организацију сматра њиховим старијим братом. Док су деца у природи, посећују их едуковани волонтери Црвеног крста Града и реализују радионице из различитих програма, а један од њих је промоција хуманих вредности. Тада су реализоване активности „Рециклажа речи” и „Огледало” из модула Дискриминација и стигматизација. Програм борбе против трговине људима приказан је кроз едукативни садржај „Миша и Маша“ и игролику активност „Широм отворених очију“, док су на пункту Прве помоћи волонтери демонстрирали поступак кардиопулмоналне реанимације и заустављања крварења. Уз то су волонтери правили релистичке приказе повреда, стања, обољења, уз ширење знања о Црвеном крсту, његовом историјом и основним принципима којима се води.

Неколико пута је Црвени крст Новог Сада донирао комплетне оброке, међутим углавном у кампу храну спремају сами, од сецкања намирница до куваног оброка. Кампери чисте и одржавају простор, спремају дрва за кухињу, али и она којима ће се палити логорска ватра, затим перу судове.. Све су то радне активности које их уче одговорности и другим вредним особинама.

Идеја о кампу је настала из радионица у природи, које је Маријана почела да реализује са клинцима средином деведестих година, те је први званично покренут 2003. године и развијао се до данас. На том простору је некада била велика џунгла, тако да Маријана каже да се терен прво морао раскрчити. Затим су добили воду и провели струју, те се може рећи, како каже наша саговорница, да су 2005. године највише градили. На том путу је много донатора помогло и омогућило да он постане традиција, која ће млађим нараштајима бити инспирација за формирање и неговање правих хуманих вредности, маште и стваралаштва, радних навика и истрајности, као и толеранције и сарадње. На том путу уче како да  превенирају агресију и деструктивност према себи, другим вршњацима, старијима, као и природи и животињама.

И. Бакмаз