MOJ NOVI SAD: Novi Sad je srce Srbije

Trudom nekoliko prosvećenih Srba, naših savremenika, i članova porodice na bečkom groblju pohranjenog nam Vožda, posmrtni ostaci (neka vrsta ”istorijskih moštiju”) plemenitog Đorđa su se vratile u Srbiju, pod kupolu manastira Vavedenja Presvete Bogorodice u Sremskim Karlovcima. Uostalom, tamo, u neposrednom susedstvu Novog nam Sada, je sve i počelo. Sve vezano za ideju i smisao ondašnje i današnje Vojvodine.

Nimalo slučajno, niko od ”vojvođanskih separatista”, usta punih Vojvodine, nije bio prisutan na ponovnoj sahrani najvećeg od svih Vojvođana. I to može da začudi samo naivne i neuke, one što ne znaju razlike između originalnog, onog autentičnog Vojvodstva iz 1848. godine – i današnjeg, politikantski bezočno zloupotrebljenog korištenja ovog pojma (sa više lica).  Poput razlike između reprezentativnog portreta i tabloidne karikature, između umetnosti i propagande, između dela jednog Uroša Predića i zlobnjikavih grafičkih pokušaja, recimo, lika koji se potpisuje kao ”Koraks”.

Nekada je reč Vojvodina u sebi nosila nešto veliko i čežnjivo, kovano u slobodoljubivim maštanjima i neugasloj nadi srpske kulturne i trgovačke elite na nekadašnjoj teritoriji srpskih sremskih Despota (i okolnih prostora). U njenom centru je sačuvan pojam ”vojvodstva”, ”vojvodovine”, aristokratskog opisa zemlje junačkih plemića, onih koji su svoje vojvodske titule zaslužili hrabrošću u boju i plemenitošću u kratkim periodima mira. Sa stalnim sećanjem na Svetosavski i Kosovski Zavet, ideje vodilje čitavog našeg naroda (bez obzira u kom veku i pod čijom vlašću smo živeli). 

Nažalost, u epohi pada srpske samostalnosti krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka, u eri nagle germanizacije i mađarizacije naših najistaknutijih predstavnika, to ”vojvođansko” je počelo da dobija neki sasvim drugi i drugačiji, originalu apsolutno suprotstavljeni smisao. Počelo je da bude snobovski i ulizički, pompezni (kič) pokušaj građanističkog odvajanja odrođene srpske elite od njihovih ”običnih”, rodoljubivih sunarodnika.

Sećamo se i danas scene kada je general (a budući maršal, jedini takav u čitavoj austrijskoj carskoj vojsci - slovenskog porekla), Srbin sa Korduna, Svetozar Borojević fon Bojna bio u poseti sremskokarlovačkom patrijarhu i tamo mu, kroz zube, stidljivo procedio kako je sinu dao ime – Franc, i krstio ga (na putu bezobzirnog napredovanja na društvenoj lestvici bečkog dvora) u rimokatoličkoj veri. Užasnut, srpski patrijarh nije birao reči negodovanja zbog toga, pa je čuveni vojskovođa (i bivši (Srbin) uvređeno zauvek napustio svečanu trpezu u Patrijaršiji i sve što ga je podsećalo na odbačeno poreklo i zaboravljeni zavičaj. 

Od takvih su se pravili hibridni primerci ”polu-Srba” i ”polu-anti-Srba”, tih kroatiziranih, srbofobnih kentaura i šizofreno-podvojenih ličnosti, opsednutih izbegavanjem pominjanja svega što im je prethodilo u prekinutom, a nekada tako čvrstom genealoškom lancu njihovih svetosavskih predaka.

VOJVOĐANIZACIJA NEKADAŠNJIH SRBA 

Svaka radikalna regionalizacija i veštačka sakralizacija svog zavičaja (postavljenog iznad jedinstvenih otaybinskih ideala i svetih srpskih Zaveta) dovodi do neizbežne degeneracije svega onog što se krvlju i golgotskim trpljenjem čuvalo kroz duga i preduga stoleća, ispunjena svakodnevnim, nepojamnim stradanjima koje nije imao ko da zabeleži i zapiše u vremenima ”kada su živi zavideli mrtvima”.

I svaki naš (nama danas nepoznati, zauvek anonimni i bezgrobni) predak i prethodnik je bio istinski Neznani Junak u okviru svoje olujne sudbine i svega što je morao da pretrpi da bi mi danas mogli da, s ponosom, nosimo svoje srpsko ime i prezime, svoje narodne običaje i duhovno predanje.

Oni su - s ljubavlju, nadom i verom – gledali u kolevke budućih dedova od dedova naših dedova, zamišljajući, u suzama, obnovljenu i ponovo uzdignutu, slobodnu i prosperitetnu Srbiju. I ginuli, u ratovima i nesrećama svih vrsta, za to svoje zamišljeno i tako voljeno potomstvo – za nas danas (i one koji će nastaviti naš rodoljubavni istorijski pravac). 

Zbog toga je glavni napor svih naših neprijatelja, osvajača i okupatora bio da se to srpstvo razdrobi i zamuti raznim ideološkim i političkim trikovima. Da se Srbima ponudi lažni identitet (esnafski, staleški, kvartovski, gradski, zavičajni, kvazi-nacionalni, ideološki, sebično-individualni…) umesto onog autentičnog, duhovno i civilizacijski utemeljenog još od trenutka trijumfalnog povratka arhiepiskopa Save Nemanjića iz Nikeje u Srbiju (sa tek dobijenom poveljom o autokefalnosti naše Crkve).

Nažalost, to se događalo tokom velikog razočarenja vojvođanskih Srba u rezultate Prvog svetskog rata i one novokomponovane, sasvim artificijelne i, pokazalo se, praktično neodržive države (sa nacionalnim, verskim i svim drugim ”rogovima u vreći”). One tri puta trećinske pravne i društvene nakaze od nikom dovoljno dobre Kraljevine - koja je, prvo, nasilno spajala Srbe, Hrvate i Slovence u nekakav nacionalni bućkuriš, da bi, zatim, krenula da samo i isključivo Srbe ubeđuje u navodni identitet onog autentičnog ”srpstva” i veštački izmišljenog ”jugoslovenstva” (koje smo samoubilački prihvatili, odričući se onoga što nikako nismo smeli).

A, posle toga, je u naše krajeve stigao tamni, olujni oblak titoizma, koje je građeno na ideji traženja krivca za sva zla isključivo u ”velikosrpskom nacionalizmu”, čiji su se tragovi uvek nalazili i kritikovali čak i u nekom najminimalnijem osećanju srpske nacionalne pripadnosti (bez trunke nepoverenja ili otpora prema pripadnicima drugih eks-jugoslovenskih nacija).

Zalud, kada je to odmah proglašavano ”rušenjem bratstva i jedinstva”, nečim nedopustivo-reakcionarnim i navodno suprotstavljenim ”slobodi (naših) naroda i narodnosti”. 

Koliko se god mi trudili, ostajao je uvek gorak ukus u ustima svih procenjivača naše brige o kulturnom nasleđu one Jugoslovenskim Revolucijama (iz 1918. i 1945) uspostavljene antisrpske države (u kojoj smo dočekali Titovu smrt i pakleni raspad SFRJ).

A najvažniji primeri ove autošovinističke operacije bili su vezani za Crnu Goru, Bosnu, Kosovo i, upravo, Vojvodinu: novoizgrađena uporišta samoporičuće mržnje prema sopstvenoj, organskoj i nepobitnoj vezi sa Srbima i srpstvom.

Pa smo tako dobili zlobne i siktave ”vojvođanere”, umesto ponosnih, dostojanstvenih ”Vojvođana”.

USPEŠNA ODBRANA STRATIMIROVIĆEVE VOJVODINE

Ti autonomaški trutovi su skoro uspeli da unište sve srpske matice (na čelu sa Maticom Srpskom, zajedno sa gotovo ugaslom crkvenom svetosavskom svešću kod najobrazovanijih Srba). Zamalo da uspeju u onome što su već uradili u Hrvatskoj i drugim delovima duhovno okupirane Jugoslavije.

Svoj identitet ovi sablasni likovi su nalazili isključivo u poricanju od srpstva i stalnog upozoravanja na opasnost od srpskog klero-nacionalizma i navodnog ”primitivizma” (sa sve horski ismevanom ”verom u Boga”, za Koga je lično drug Tito utvrdio da ”ne postoji”).   

Iako u povremenom savezu sa manjinskim nacionalnim grupama u severnoj Srbiji, ipak nisu uspeli nikoga od njih da ubede da se nazovu ”Vojvođanima” (čak ni ovakvog, prema svemu antisrpskom otvorenom tipu novokomponovanog identiteta). Hrvati su ostali Hrvati, Mađari – Mađari, Slovaci – Slovaci, Rusini – Rusini…, čak i Crnogorci ne pristaše da se zaogrnu, čak ni privremeno, vojvođanskom pričom.

Samo su bivši Srbi – i to iz redova Titovih Jugoslovena – postajali stručci balkanske ”crvene kaline”. I tako nije uspeo da nam se dogodi ”ukrajinski sindrom”!  

Obrisan je precizno gađanim jogurtima (s kraja osamdesetih), pa, zatim, i tragičnim dovršetkom najnovije srpske Velike Seobe iz 1995. (iz nekadašnje austrijske Vojne krajine, sa Korduna, Banije, Like, Dalmacije, zapadnog Srema, Slavonije i Baranje, ali i iz nekadašnjih jugoslovenskih gradova sa tla Tuđmanove Hrvatske).

I više nikada neće biti moguće iznutra rasrbiti i degradirati neprocenjivo nasleđe kralja Dragutina, Svetih Brankovića, Despota Stefana Štiljanovića, vladike Teodora Vršačkog, vojvode Stevana Šupljikca i đenerala Stratimirovića, patrijarha Rajačića i Svetozara Miletića, Zmaja i Crnjanskog, Paje Jovanovića i Milana Kašanina, Rafaila Momčilovića i Jaše Tomića, Isidora Bajića i Slobodana Jovanovića, Mileve Marić i Mihaila Pupina… sve do Isidore Sekulić, Mihiza, Mike Antića, ali i braće Grbić, Dejana Bodiroge, Nikole Jokića i Ivane (Španović) Vulete. 

Vojvodina je opet pod zaštitom svog prvonačalnika, grofa Đorđa Stratimirovića (rođenog u Novom Sadu), onog istog koji je, kao svoj prvi ukaz, naredio ”obavezno korištenje srpske ćirilice”, a zatim izvukao mač i krenuo u odsudni boj…

A baš Novi Sad je SRCE ovakve hiperborejske SRBIJE, oivičene ”Seobama” (našom ”Božanstvenom komedijom”), tamo pod ”beskrajnim plavim krugom” u čijem je centru usamljena zvezda.  

I sve što je ovde upisano, tiče se, zato i pre svega, naše najsevernije prestonice! 

Dragoslav Bokan