МОЈ НОВИ САД: Нови Сад је срце Србије

Трудом неколико просвећених Срба, наших савременика, и чланова породице на бечком гробљу похрањеног нам Вожда, посмртни остаци (нека врста ”историјских моштију”) племенитог Ђорђа су се вратиле у Србију, под куполу манастира Ваведења Пресвете Богородице у Сремским Карловцима. Уосталом, тамо, у непосредном суседству Новог нам Сада, је све и почело. Све везано за идеју и смисао ондашње и данашње Војводине.

Нимало случајно, нико од ”војвођанских сепаратиста”, уста пуних Војводине, није био присутан на поновној сахрани највећег од свих Војвођана. И то може да зачуди само наивне и неуке, оне што не знају разлике између оригиналног, оног аутентичног Војводства из 1848. године – и данашњег, политикантски безочно злоупотребљеног кориштења овог појма (са више лица).  Попут разлике између репрезентативног портрета и таблоидне карикатуре, између уметности и пропаганде, између дела једног Уроша Предића и злобњикавих графичких покушаја, рецимо, лика који се потписује као ”Коракс”.

Некада је реч Војводина у себи носила нешто велико и чежњиво, ковано у слободољубивим маштањима и неугаслој нади српске културне и трговачке елите на некадашњој територији српских сремских Деспота (и околних простора). У њеном центру је сачуван појам ”војводства”, ”војводовине”, аристократског описа земље јуначких племића, оних који су своје војводске титуле заслужили храброшћу у боју и племенитошћу у кратким периодима мира. Са сталним сећањем на Светосавски и Косовски Завет, идеје водиље читавог нашег народа (без обзира у ком веку и под чијом влашћу смо живели). 

Нажалост, у епохи пада српске самосталности крајем деветнаестог и почетком двадесетог века, у ери нагле германизације и мађаризације наших најистакнутијих представника, то ”војвођанско” је почело да добија неки сасвим други и другачији, оригиналу апсолутно супротстављени смисао. Почело је да буде снобовски и улизички, помпезни (кич) покушај грађанистичког одвајања одрођене српске елите од њихових ”обичних”, родољубивих сународника.

Сећамо се и данас сцене када је генерал (а будући маршал, једини такав у читавој аустријској царској војсци - словенског порекла), Србин са Кордуна, Светозар Боројевић фон Бојна био у посети сремскокарловачком патријарху и тамо му, кроз зубе, стидљиво процедио како је сину дао име – Франц, и крстио га (на путу безобзирног напредовања на друштвеној лествици бечког двора) у римокатоличкој вери. Ужаснут, српски патријарх није бирао речи негодовања због тога, па је чувени војсковођа (и бивши (Србин) увређено заувек напустио свечану трпезу у Патријаршији и све што га је подсећало на одбачено порекло и заборављени завичај. 

Од таквих су се правили хибридни примерци ”полу-Срба” и ”полу-анти-Срба”, тих кроатизираних, србофобних кентаура и шизофрено-подвојених личности, опседнутих избегавањем помињања свега што им је prеthodilo у прекинутом, а некада тако чврстом генеалошком ланцу њихових светосавских предака.

ВОЈВОЂАНИЗАЦИЈА НЕКАДАШЊИХ СРБА 

Свака радикална регионализација и вештачка сакрализација свог завичаја (постављеног изнад јединствених otaybinskih идеала и светих српских Завета) доводи до неизбежне дегенерације свега оног што се крвљу и голготским трпљењем чувало кроз дуга и предуга столећа, испуњена свакодневним, непојамним страдањима које није имао ко да забележи и запише у временима ”када су живи завидели мртвима”.

И сваки наш (нама данас непознати, заувек анонимни и безгробни) предак и prеthodnik је био истински Незнани Јунак у оквиру своје олујне судбине и свега што је морао да претрпи да би ми данас могли да, с поносом, носимо своје српско име и презиме, своје народне обичаје и духовно предање.

Они су - с љубављу, надом и вером – гледали у колевке будућих дедова од дедова наших дедова, замишљајући, у сузама, обновљену и поново уздигнуту, слободну и просперитетну Србију. И гинули, у ратовима и несрећама свих врста, за то своје замишљено и тако вољено потомство – за нас данас (и оне који ће наставити наш родољубавни историјски правац). 

Због тога је главни напор свих наших непријатеља, освајача и окупатора био да се то српство раздроби и замути разним идеолошким и политичким триковима. Да се Србима понуди лажни идентитет (еснафски, сталешки, квартовски, градски, завичајни, квази-национални, идеолошки, себично-индивидуални…) уместо оног аутентичног, духовно и цивилизацијски утемељеног још од тренутка тријумфалног повратка архиепископа Саве Немањића из Никеје у Србију (са тек добијеном повељом о аутокефалности наше Цркве).

Нажалост, то се догађало током великог разочарења војвођанских Срба у резултате Првог светског рата и оне новокомпоноване, сасвим артифицијелне и, показало се, практично неодрживе државе (са националним, верским и свим другим ”роговима у врећи”). Оне три пута трећинске правне и друштвене наказе од ником довољно добре Краљевине - која је, прво, насилно спајала Србе, Хрвате и Словенце у некакав национални бућкуриш, да би, затим, кренула да само и искључиво Србе убеђује у наводни идентитет оног аутентичног ”српства” и вештачки измишљеног ”југословенства” (које смо самоубилачки прихватили, одричући се онога што никако нисмо смели).

А, после тога, је у наше крајеве стигао тамни, олујни облак титоизма, које је грађено на идеји тражења кривца за сва зла искључиво у ”великосрпском национализму”, чији су се трагови увек налазили и критиковали чак и у неком најминималнијем осећању српске националне припадности (без трунке неповерења или отпора према припадницима других екс-југословенских нација).

Залуд, када је то одмах проглашавано ”рушењем братства и јединства”, нечим недопустиво-реакционарним и наводно супротстављеним ”слободи (наших) народа и народности”. 

Колико се год ми трудили, остајао је увек горак укус у устима свих процењивача наше бриге о културном наслеђу оне Југословенским Револуцијама (из 1918. и 1945) успостављене антисрпске државе (у којој смо дочекали Титову смрт и паклени распад СФРЈ).

А најважнији примери ове аутошовинистичке операције били су везани за Црну Гору, Босну, Косово и, управо, Војводину: новоизграђена упоришта самопоричуће мржње према сопственој, органској и непобитној вези са Србима и српством.

Па смо тако добили злобне и сиктаве ”војвођанере”, уместо поносних, достојанствених ”Војвођана”.

УСПЕШНА ОДБРАНА СТРАТИМИРОВИЋЕВЕ ВОЈВОДИНЕ

Ти аутономашки трутови су скоро успели да униште све српске матице (на челу са Матицом Српском, заједно са готово угаслом црквеном светосавском свешћу код најобразованијих Срба). Замало да успеју у ономе што су већ урадили у Хрватској и другим деловима духовно окупиране Југославије.

Свој идентитет ови сабласни ликови су налазили искључиво у порицању од српства и сталног упозоравања на опасност од српског клеро-национализма и наводног ”примитивизма” (са све хорски исмеваном ”вером у Бога”, за Кога је лично друг Тито утврдио да ”не постоји”).   

Иако у повременом савезу са мањинским националним групама у северној Србији, ипак нису успели никога од њих да убеде да се назову ”Војвођанима” (чак ни оваквог, према свему антисрпском отвореном типу новокомпонованог идентитета). Хрвати су остали Хрвати, Мађари – Мађари, Словаци – Словаци, Русини – Русини…, чак и Црногорци не присташе да се заогрну, чак ни привремено, војвођанском причом.

Само су бивши Срби – и то из редова Титових Југословена – постајали стручци балканске ”црвене калине”. И тако није успео да нам се догоди ”украјински синдром”!  

Обрисан је прецизно гађаним јогуртима (с краја осамдесетих), па, затим, и трагичним довршетком најновије српске Велике Сеобе из 1995. (из некадашње аустријске Војне крајине, са Кордуна, Баније, Лике, Далмације, западног Срема, Славоније и Барање, али и из некадашњих југословенских градова са тла Туђманове Хрватске).

И више никада неће бити могуће изнутра расрбити и деградирати непроцењиво наслеђе краља Драгутина, Светих Бранковића, Деспота Стефана Штиљановића, владике Теодора Вршачког, војводе Стевана Шупљикца и ђенерала Стратимировића, патријарха Рајачића и Светозара Милетића, Змаја и Црњанског, Паје Јовановића и Милана Кашанина, Рафаила Момчиловића и Јаше Томића, Исидора Бајића и Слободана Јовановића, Милеве Марић и Михаила Пупина… све до Исидоре Секулић, Михиза, Мике Антића, али и браће Грбић, Дејана Бодироге, Николе Јокића и Иване (Шпановић) Вулете. 

Војводина је опет под заштитом свог првоначалника, грофа Ђорђа Стратимировића (рођеног у Новом Саду), оног истог који је, као свој први указ, наредио ”обавезно кориштење српске ћирилице”, а затим извукао мач и кренуо у одсудни бој…

А баш Нови Сад је СРЦЕ овакве хиперборејске СРБИЈЕ, оивичене ”Сеобама” (нашом ”Божанственом комедијом”), тамо под ”бескрајним плавим кругом” у чијем је центру усамљена звезда.  

И све што је овде уписано, тиче се, зато и пре свега, наше најсеверније престонице! 

Драгослав Бокан