MOJ NOVI SAD: "Matilda" novosadsko zvono

SNAGA UKORENJENOSTI

Ništa gore od kobne i ravnodušne obeskorenjenosti. Pseudo-romantična priča o ”noma-

dima” koji smisao nalaze u stalnom lutanju, beskrajnim putovanjima i sebičnom životarenju (od danas do sutra) ne pije vodu, osim u retkim slučajevima velikih avanturista, kao povremeni ”izuzetak iz pravila”. Osim u književnosti i na filmu, ovaj način postojanja se, uglavnom, svodi na bežanje od odgovornosti i od one, u najmanju ruku pristojne zahvalnosti našim precima i prethodnicima (i njihovim podvizima koji su omogućili naše bezbrižno postojanje).   

Zato je toliko važno sve ono što nam je prethodilo, ono što smo nasledili da ga, u sledećem lancu generacija, očuvamo, očistimo od zaborava i prosledimo dalje.

Zbog toga je toliko bitno nepravedno oklevetanu reč ”prošlost” osetiti živo i neposredno kao deo sopstvenog postojanja (iako od pre časa našeg fizičkog rođenja).

U prošlosti se nalazi sve ono što je postojalo, sve do pre sekund onoga varljivog, stalno nestajućeg ”sada i ovde”.  A najvažniji deo smisla prošlosti je u ISKUSTVU, njenoj sigurno najvažnijoj, sadržajnoj dimenziji. 

Bez iskustva nema mudrosti, kao što bez svega ”dosadašnjeg” nema ni našeg razumevanja konteksta: svih elemenata bezbrojnih okolnosti koje nas opkoljavaju, određuju, dopunjuju – i, uvek iznova, iskušavaju.

Zato su ljudi ”bez prošlosti” zaslužili sve one gorke, opominjuće-duhovite kritike Oskara Vajlda, jer postoje samo kao otkinuti listovi nošeni ko-zna-kuda, bezglavom maticom široke, bezobalne reke... 

Tako da je borba protiv zaborava istovremeno i deo večite bitke za osmišljavanje našeg istinskog postojanja, spasonosno bacanje sudbinske kotve u zavičajnoj luci.    

NAŠA "MATILDA"

Nažalost, mnogi ne znaju za postojanje i sudbinu gradskog zvona Novog Sada, čiji je reski zvuk dugo opominjao građane najlepše varoši Srpskog Vojvodstva na opasnosti svih vrsta. 

Zvuk zvona i jeste oduvek bio najpouzdaniji način okupljanja i upozorenja, ali i uspostavljanje funkcionalne verske, gradske ili vojničke zajednice koju vezuje isti cilj, jedinstveno opredeljenje ili zajednička opasnost.

To je i razlog zašto su našim pravoslavnim sunarodnicima vekovima bili zabranjeni zvonici u otomanskom ropstvu, da ih zvuk crkvenog zvona ne bi budio i podsećao na nekadašnje dane veličine, ponosa i slave. Pa je srpska nezavisnost u knjaževskom Beogradu iz vremena Gospodar Miloša bila svečano i konačno objavljena upravo radosnom zvonjavom sa tek obnovljene beogradske Saborne crkve (posvećene Svetom Arhangelu Mihailu)...   Tako je, pre skoro vek i po, a u sred ”slobodnog kraljevskog grada” Novog Sada, postavljeno — ”vatrogasno zvono”. 

Prvo je bilo postavljeno (1880), gde bi drugde, nego u Vatrogasni dom u Njegoševoj ulici, a po izgradnji nove Gradske kuće, bilo je prebačeno na vrh njenog tornja (1895).

Odatle se obaveštavalo građanstvo o izbijanju požara, i to kroz različit broj udara zvona, po kvartovima: za prvi kvart jedanput, za drugi — dvaput.... i tako redom. Pošto je napuklo, 30. maja 1900. godine je zamenjeno novim (sa ugraviranim likom Svetog Florijana), koje je od tada uredno zvonilo sve do kraja Drugog svetskog rata.

I to novosadsko gradsko zvono dobilo je i svoje narodno, popularno ime (verovatno po donatorki): ”Matilda”... 

Kada se, u novim vremenima, prešlo na telefonsku signalizaciju požara, ono je skinuto sa mesta gde je bilo okačeno i spušteno na pod te iste, najviše prostorije tornja Gradske kuće (odakle je trebalo da bude preneto u ovdašnji Muzej grada, ali to, srećom, nikada nije realizovano).

Zvono je živo samo dok je u slobodnom prostoru, između neba i zemlje, u mogućnosti da odapne otkucaje svog metalnog srca. Baš kao i osveštane ikone koje se u muzejima ne celivaju i, samim tim, ne povezuju — onako čudesno kao u hramovima — svoje posmatrače sa metafizičkim pejzažima ”s one strane” tih simboličnih prozora (i, ujedno, ogledala naše savesti)...

„Matilda„ („Zvono Svetog Florijana„) je, dakle, tu, u tornju. Možda napuklo, zaboravljeno, ali je tu, na vrhu Gradske kuće. 

A u Muzeju Novog Sada se danas nalazi onaj originalni vetrokaz (poznat kao „ruka Svetog Petra„) sa Gradske kuće, pa bi on mogao da se vrati na svoje originalno, staro mesto — iz muzejskih vitrina među vetrove Novog Sada.  

HRIŠĆANSKI VITEZ U RIMSKOJ UNIFORMI

Za to ko je bila zadužbinarka ovog zvona, gospođa Matilda, ne nađoh podatke. Ali se zato u ovoj priči s pravom pojavljuje (među pravoslavnima ne tako poznat) lik Svetog Mučenika Florijana, ranohrišćanskog ”svetog ratnika”, žitijskog parnjaka mnogo nam poznatijeg Svetog Đorđa.  

Baš kao i on, Florijan se, kao mladić, pridružuje rimskoj vojsci, u kojoj, zahvaljujući urođenom talentu i velikoj hrabrosti munjevito napreduje, sve do položaja jednog od važnih komandanata. Rukovodio je legijama u današnjoj Donjoj Austriji, nekadašnjoj rimskoj pokrajini Norikumu, u svom zavičaju (gde je i rođen, polovinom trećeg veka).  Isto kao i u slučaju Svetog Đorđa, Florijan je bio omiljen među tadašnjim generalima, državnicima, pa čak i carevima najveće imperije sveta. 

Ali, u vreme žestokih progona hrišćana, rimski oficir Florijan nije krio da pripada ”novoj veri”. Znajući dobro da će se to tragično završiti, on, ipak, nije ćutao, niti prikrivao svoje hrišćansko opredeljenje. 

Iako mu je nuđeno da dobije još viši čin i razne privilegije zauzvrat, ”samo ako” javno odbaci Hrista i vrati se u mnogobožačko paganstvo, Florijan je izabrao drugačiji put — u besmrtnost kroz mučeništvo i svedočenje vere. 

Osuđen na strašnu, bolnu smrt na lomači, Florijan bez trunke straha poziva prisutne rimske vojnike da slobodno zapale vatru, jer će im tako, kako reče: ”na plamenim jezicima pobeći u nebo”.

Iako je to izazvalo drugi način pogubljenja (stavljen mu je teški kamen oko vrata i utopljen je u reci), zauvek su zapamćene ove Florijanove prkosne, ognjene reči. I tako on zauvek postade ”zaštitnik od vatre i požara”, o čemu svedoče njegove statue posvuda u Evropi: od Poljske i Austrije, duž čitave istočne Evrope (pa i Srbije).

Kod nas je posebno lep i poznat pančevački spomenik Svetom Florijanu (iz 1813), u oficirskom oklopu, sa bronzanim plaštom prebačenim preko ramena i tipičnom rimskom kacigom na glavi. 

Imao sam prilike da vidim i, čak, celivam deo moštiju ovog drevnohrišćanskog svetitelja (zajedničkog i rimokatolicima i pravoslavnima), dok sam boravio, davnih dana, u prelepom, starinskom Krakovu.

Tako da, preko novosadskog vatrogasnog zvona, Sveti Florijan i danas bdi u svojoj čeličnoj kupoli i strpljivo čeka čas kada će se opet oglasiti i zaplesati oko klatna na vrhu tornja Gradske kuće...

Pa da ga se setimo ovom prilikom, zahvalno otvoreni za zasluženi početak poštovanja ovog svetitelja i u našem Novom Sadu (a on se, da i to pomenemo, već obeležava i praznuje u Rusiji).

On je to zaslužio i može sa puno razloga da bude opet ”postrojen” i združen sa Svetim Đorđem, svojim vršnjakom, saborcem i sapatnikom iz rimskih vremena.

Naš novosadski zaštitnik, što nas i danas posmatra s jedne od visokih osmatračnica grada sa toliko različitih, a pođednako lepih, tajanstvenih lica...   

Dragoslav Bokan