МОЈ НОВИ САД: "Матилда" новосадско звоно

СНАГА УКОРЕЊЕНОСТИ

Ништа горе од кобне и равнодушне обескорењености. Псеудо-романтична прича о ”нома-

дима” који смисао налазе у сталном лутању, бескрајним путовањима и себичном животарењу (од данас до сутра) не пије воду, осим у ретким случајевима великих авантуриста, као повремени ”изузетак из правила”. Осим у књижевности и на филму, овај начин постојања се, углавном, своди на бежање од одговорности и од оне, у најмању руку пристојне захвалности нашим прецима и prеthodnicima (и њиховим подвизима који су омогућили наше безбрижно постојање).   

Зато је толико важно све оно што нам је prеthodilo, оно што смо наследили да га, у следећем ланцу генерација, очувамо, очистимо од заборава и проследимо даље.

Због тога је толико битно неправедно оклеветану реч ”прошлост” осетити живо и непосредно као део сопственог постојања (иако од пре часа нашег физичког рођења).

У прошлости се налази све оно што је постојало, све до пре секунд онога варљивог, стално нестајућег ”сада и овде”.  А најважнији део смисла прошлости је у ИСКУСТВУ, њеној сигурно најважнијој, садржајној димензији. 

Без искуства нема мудрости, као што без свега ”досадашњег” нема ни нашег разумевања контекста: свих елемената безбројних околности које нас опкољавају, одређују, допуњују – и, увек изнова, искушавају.

Зато су људи ”без прошлости” заслужили све оне горке, опомињуће-духовите критике Оскара Вајлда, јер постоје само као откинути листови ношени ко-зна-куда, безглавом матицом широке, безобалне реке... 

Тако да је борба против заборава истовремено и део вечите битке за осмишљавање нашег истинског постојања, спасоносно бацање судбинске котве у завичајној луци.    

НАША "МАТИЛДА"

Нажалост, многи не знају за постојање и судбину градског звона Новог Сада, чији је рески звук дуго опомињао грађане најлепше вароши Српског Војводства на опасности свих врста. 

Звук звона и јесте одувек био најпоузданији начин окупљања и упозорења, али и успостављање функционалне верске, градске или војничке заједнице коју везује исти циљ, јединствено опредељење или заједничка опасност.

То је и разлог зашто су нашим православним сународницима вековима били забрањени звоници у отоманском ропству, да их звук црквеног звона не би будио и подсећао на некадашње дане величине, поноса и славе. Па је српска независност у књажевском Београду из времена Господар Милоша била свечано и коначно објављена управо радосном звоњавом са тек обновљене београдске Саборне цркве (посвећене Светом Архангелу Михаилу)...   Тако је, пре скоро век и по, а у сред ”слободног краљевског града” Новог Сада, постављено — ”ватрогасно звоно”. 

Прво је било постављено (1880), где би другде, него у Ватрогасни дом у Његошевој улици, а по изградњи нове Градске куће, било је пребачено на врх њеног торња (1895).

Одатле се обавештавало грађанство о избијању пожара, и то кроз различит број удара звона, по квартовима: за први кварт једанпут, за други — двапут.... и тако редом. Пошто је напукло, 30. маја 1900. године је замењено новим (са угравираним ликом Светог Флоријана), које је од тада уредно звонило све до краја Другог светског рата.

И то новосадско градско звоно добило је и своје народно, популарно име (вероватно по донаторки): ”Матилда”... 

Када се, у новим временима, прешло на телефонску сигнализацију пожара, оно је скинуто са места где је било окачено и спуштено на под те исте, највише просторије торња Градске куће (одакле је требало да буде пренето у овдашњи Музеј града, али то, срећом, никада није реализовано).

Звоно је живо само док је у слободном простору, између неба и земље, у могућности да одапне откуцаје свог металног срца. Баш као и освештане иконе које се у музејима не целивају и, самим тим, не повезују — онако чудесно као у храмовима — своје посматраче са метафизичким пејзажима ”с оне стране” тих симболичних прозора (и, уједно, огледала наше савести)...

„Матилда„ („Звоно Светог Флоријана„) је, дакле, ту, у торњу. Можда напукло, заборављено, али је ту, на врху Градске куће. 

А у Музеју Новог Сада се данас налази онај оригинални ветроказ (познат као „рука Светог Петра„) са Градске куће, па би он могао да се врати на своје оригинално, старо место — из музејских витрина међу ветрове Новог Сада.  

ХРИШЋАНСКИ ВИТЕЗ У РИМСКОЈ УНИФОРМИ

За то ко је била задужбинарка овог звона, госпођа Матилда, не нађох податке. Али се зато у овој причи с правом појављује (међу православнима не тако познат) лик Светог Мученика Флоријана, ранохришћанског ”светог ратника”, житијског парњака много нам познатијег Светог Ђорђа.  

Баш као и он, Флоријан се, као младић, придружује римској војсци, у којој, захваљујући урођеном таленту и великој храбрости муњевито напредује, све до положаја једног од важних команданата. Руководио је легијама у данашњој Доњој Аустрији, некадашњој римској покрајини Норикуму, у свом завичају (где је и рођен, половином трећег века).  Исто као и у случају Светог Ђорђа, Флоријан је био омиљен међу тадашњим генералима, државницима, па чак и царевима највеће империје света. 

Али, у време жестоких прогона хришћана, римски официр Флоријан није крио да припада ”новој вери”. Знајући добро да ће се то трагично завршити, он, ипак, није ћутао, нити прикривао своје хришћанско опредељење. 

Иако му је нуђено да добије још виши чин и разне привилегије заузврат, ”само ако” јавно одбаци Христа и врати се у многобожачко паганство, Флоријан је изабрао другачији пут — у бесмртност кроз мучеништво и сведочење вере. 

Осуђен на страшну, болну смрт на ломачи, Флоријан без трунке страха позива присутне римске војнике да слободно запале ватру, јер ће им тако, како рече: ”на пламеним језицима побећи у небо”.

Иако је то изазвало други начин погубљења (стављен му је тешки камен око врата и утопљен је у реци), заувек су запамћене ове Флоријанове пркосне, огњене речи. И тако он заувек постаде ”заштитник од ватре и пожара”, о чему сведоче његове статуе посвуда у Европи: од Пољске и Аустрије, дуж читаве источне Европе (па и Србије).

Код нас је посебно леп и познат панчевачки споменик Светом Флоријану (из 1813), у официрском оклопу, са бронзаним плаштом пребаченим преко рамена и типичном римском кацигом на глави. 

Имао сам прилике да видим и, чак, целивам део моштију овог древнохришћанског светитеља (заједничког и римокатолицима и православнима), док сам боравио, давних дана, у прелепом, старинском Кракову.

Тако да, преко новосадског ватрогасног звона, Свети Флоријан и данас бди у својој челичној куполи и стрпљиво чека час када ће се опет огласити и заплесати око клатна на врху торња Градске куће...

Па да га се сетимо овом приликом, захвално отворени за заслужени почетак поштовања овог светитеља и у нашем Новом Саду (а он се, да и то поменемо, већ обележава и празнује у Русији).

Он је то заслужио и може са пуно разлога да буде опет ”постројен” и здружен са Светим Ђорђем, својим вршњаком, саборцем и сапатником из римских времена.

Наш новосадски заштитник, што нас и данас посматра с једне од високих осматрачница града са толико различитих, а пођеднако лепих, тајанствених лица...   

Драгослав Бокан