Луиз и Драган део себе поклањају другима ПРЕСЕЛИВШИ СЕ ИЗ КАНАДЕ У СРЕМСКЕ КАРЛОВЦЕ ДОНЕЛИ И СВОЈЕ ВОЛОНТЕРСКЕ НАВИКЕ
Луиз Робертс и Драган Јовановић из Канаде, само су један у низу парова који су се последњу деценију и по уписали у списак становника Сремских Карловаца, а да пре тога нису имали никакве везе са том варошицом.
Предлог да живот на северу америчког континента замене животом у Србији потекао је од Драганове мајке Смиље са којом се он као једанаестогодишњи дечак после очеве смрти из Пожаревца иселио у Канаду. Он и Луиз су га прихватили радо узимајући у обзир и погодности које ће им се пружати с канадским примањима на нашем терену као пензионерима, што она већ и јесте.
– Две године смо долазили и тражили кућу која би могла да задовољи наше потребе и погодује за смештај мајке, али и да се уселимо релативно брзо, што се испоставило није било лако наћи – прича Драган Јовановић који је у Канади кратко време радио у својој струци, као хемијски инжењер, а остатак радног века као порески стручњак. – Прве године ништа нисмо нашли. Друге године смо се бацили у потрагу готово од Панчева до Суботице с фокусом на околину Новог Сада како бисмо због мајке били ближи здравственим центрима и наишли смо на понуду за ову кућу у Карловцима. Кућа нам се допала, али са власником нисмо успели да постигнемо договор. Разочарани вратили смо се у Канаду, јер смо изгубили још једну годину необављеног посла. Одлучили смо да догодине опет дођемо и изнајмимо смештај док не нађемо кућу која је по нашој мери. Међутим, недељу дана касније позвао нас је власник куће, који се предомислио и ми смо је купили.
Сваке године њих двоје славе 1. јул, Дан Канаде, са великим роштиљем за комшилук, мајсторе...
Следеће године је уследила адаптација. Драган каже да су неко време спавали на душеку на надувавање док су мајстори радили, а пошто је он још увек у радном односу и то већи део године „на даљину“, за интернет се сналазио тако што је одлазио у ресторан „Пасент“. После извесног времена придружила им се и Драганова мајка. Осим што су испунили основни услов, а то је да место њиховог новог становања буде близу Новог Сада, полако су увиђали и друге предности Сремских Карловаца.
Треће место за зелену рибљу чорбу
Осим у Канади, где су обоје волонтирали на више места, између осталог, свако у својој цркви, Луиз Робертс је волонтирала и по свету. Скупљала би новац током године да би могла да исфинансира путовања по земаљској кугли и помагала деци без родитеља. Индија, Непал, Еквадор, Русија, Мексико, Тајланд неке су од земаља у којима је волонтирала. Боравећи у њима научила је и да кува тамошња јела. Пре неколико година је учествовала с индијским рецептом на такмичењу „Златни котлић Дунава“ у Карловцима и освојила треће место. „ Одговарао сам је од намере да кува по том рецепту јер се разликује од уобичајених. Између осталог користила је индијске зачине због којих је чорба била зелена. Инсистирала је на томе јер је мени био рођендан тога дана и заузела је треће место. Ја сам срећан муж што се тога тиче. У свим замљама где је волонтирала Луиз је научила феноменалне ствари. Моја исхрана је толико егзотична да сам на великом добитку”, са осмехом ће Драган.
– Карловчани су ме прихватили раширених руку и врло су пријатни према мени – каже Луиз са смешком и признаје да нема баш претерано близак однос са српским језиком. – Битно ми је да имам контакте са другим људима, да ли су то комшије или пријатељи, није битно. Долазе нам често пријатељи из Канаде, али и комшије. Ми смо слали сигнале да волимо дружење и они су позитивно одговорили на њих.
Сваке године славе 1. јул, Дан Канаде, са великим роштиљем за комшилук. Сада је круг људи који им долази много шири. Ту су мајстори који су им радили на кући, механичари...
– Волимо када нам дођу гости. Канађани кажу по повратку кући да су се препородили и као да су били на рехабилитацији код нас. Та њихова трансформација и нама чини да се осећамо лепо – каже Драган.
Оно што овај пар од других који су се настанили у Карловцима издваја јесте волонтеризам, који би се у њиховом случају могао назвати, стилом живота. Захваљујући добротворном раду и упознали су се пре 30 година на западу Канаде. Луиз, волонтерка од малих ногу, је радила као менаџер у једном Рекреативном центру у граду у који се Драган преселио започевши нови посао. У потрази за организацијом у којој би могао добровољно да ради и тако упозна више људи закуцао је на врата тог центра. Објаснивши шта жели, упутили су га на Луиз која је била главни тренер у куглању на леду у том центру и радила са особама са сметњама у развоју који учествују на Специјалној олимпијади намењеној њима. Пошто се Драганов штићеник, петнаестогодишњи дечак коме је помагао око рекреације и интеграције у средину у којој живи, определио за тај спорт, постао је њен помоћник и тако су се зближили.
Њихов заједнички волонтерски рад у Канади трајао је 22 године, али доласком у Србију није прекинут. Пре три године Луиз се прикључила као волонтер Дневном боравку за децу и младе са сметњама у развоју у Сремским Карловцима. Два пута недељно проводи време са корисницима Дневног боравка. Један дан ради са њима фискултурне вежбе, а другог се заједно баве израдом рукотворина и предмета које у различитим приликама продају.
– Хтела сам да будем део овог друштва и нешто од оног чиме се цео живот бавим, применим и овде – каже Луиз. – Једноставно, желим да будем део средине и Карловаца. Људи са сметњама су нам некако у природи, са њима радимо одвајкада. Када се појавим видим одушевљење на њиховим лицима. Однедавно сарађујемо и са Екуменском хуманитарном организацијом у Новом Саду. Тамо идемо једном недељно, ја са бакама радим рукотворине, а Драган преводи. Почели смо и Драганову мајку да водимо тамо.
Луиз је у Србији открила свој таленат за грнчарију. Каже да ју је рад са глином одувек занимао, али се није окушала у томе док није дошла у Србију. Четири године једном седмично одлази у Нови Сад у Студио Бардак на три сата. И наравно, то што направи, продаје у химанитарне свр-хе. Када су једном приликом ишли у Канду, понела је два кофера пуна грнчарије. Од продаје је зарадила 1.000 евра и то поделила на три организације са којима њих двоје сарађују.
– За волонтеризам је важно да се воли. Кад видиш да неком нешто треба, а волиш то да радиш, није тешко – додаје Драган који је Луиз сада логистичка подршка у волонтирању тако што је вози, преводи и замењује када је то потребно.
Зорица Милосављевић