KOJI SU TO KULTNI NOVOSADSKI KAFIĆI Stariji se kleli u Garudu, a mlađi u Izbu
Plavuša srednjih godina, šetajući se gradom, značajno pokaza dvema svojim prijateljicama na „Šamrok” i sa upadljivo južnjačkim akcentom reče: „I ovde nekad leti budu svirke, pa kad već nemam nikud, odem i tamo”. Kako smo došli do toga da nemamo nikud drugde?
Stari Novosađani kunu se u „Garudu” i „Rupu”, oni nešto mlađi u „Crnog bika” i „Kamilu”, a najmlađi u „Dom B-612”, „Tatu kafe”, „Izbu” i „Nublu” – sva ova mesta dele kultni status koji su imali ili i dalje čuvaju u nekoj od generacija koje su u njima odrastale i u njima traćile dane, a imaju i još nešto zajedničko: nijedno od njih više ne radi. („Nublu” i dalje postoji kao kafić, ali nema sumnje da nije isto bez knjižare.)
U pitanju su mesta koja neguju alternativni duh grada, koja održavaju muziku, kulturu i slobodarske ideale i koja redovno iz sebe uspevaju da iznedre sledeće nosioce kulturno-umetničke scene, a tako ih malo preživi pa i jedan životni vek. Obično postoje samo dok su njihovi osnivači tu, sa njima. Neki ipak jesu prkosno odoleli svemu kroz šta smo prošli i kroz šta prolazimo poslednjih trideset godina.
Jedan od takvih je „Dablin”, koji i danas izgleda vrlo slično kao i u vreme kad je otvoren. Osim nekih ljudi i ponekog suvenira, konstanta je vlasnik i jedini (stalni) konobar u lokalu – Vlace, koji gotovo sve goste zna, ako ne po imenu, a onda po pivu koje piju. I „Dablin” je upravo ono što mu ime kaže, pab do kraja i pankerski do kraja. Nekad radi, a nekad ne (uvek možete proveriti na njihovom Fejsu!), ali kada ga zateknete otvorenog, dobra muzika je uvek tu, uvek se gledaju utakmice i, ako je u lokalu gužva, nikad nećete dočekati red za bilijar. A neka starija ekipa se kune da je baš „Dablin” najstariji lokal u gradu koji i dalje živi.
Još jedan prostor koji živi ruku pod ruku sa svojim vlasnikom je i „Fokstrot”, koji je nekada uživao poštovanje svih, prvenstveno zbog svirki koje su u njemu bile redovne. Ima ih i danas, pa, ipak, čini se da je status koji je nekad uživao potpuno izgubljen. Lokal je i dalje pun stare garde, koja je već kao porodica gazda Tozi, i nekih klinaca koji vole dobru svirku ili samo dobru atmosferu po običnom danu, ali nije više viđen kao nosilac rokenrola u gradu, iako to i dalje jeste. Kao neki (ne)objašnjiv fenomen izazvan decenijama lošeg života i još gore muzike.
Ni Miša i „Album” se ne odvajaju od 1997. godine, a bogme i duže, duh još iz „Kamile” i danas tu živi. Mali prostor, slike, fotografije, dresovi po zidovima i nepresušan izvor svih analiza fudbalskih utakmica i novosadskih priča. Ljudi u njemu su legendarni koliko i lokal, a u svakom od njih ostaje deo Novog Sada koji se pamti. Svirke su nešto ređe nego u „Fokstrotu”, ali i ovde ih bude.
Danas kafe „DV”, ali poznatiji kao „DB”, koji šaljivo i iz neznanja poprima i identitet kroz deakronimizaciju, te biva nazivan i „Državna bezbednost”, takođe postoji od prošlog veka. Bez žive muzike, sa tri stola i dva mesta u izlogu, te jedva dovoljno prostora za više od desetak ljudi. I danas se ponekad ispred njega može videti ono što je nekad bilo očekivano svake večeri – mnogo ljudi sa pivom u ruci, koji stoje po lokalu i ispred njega i uživaju u čarima koje samo on može da pruži: u dovitljivim šankerima koji znaju pomalo o svemu, u politici kao nepresušnoj temi i poznatim gradskim facama iz sveta muzike.
B. Milovac
