ISTORIJA NOVOG SADA Satelit je mali svemir u kome je sve nadohvat ruke

Kasnije, kada se proširilo i kada su podignute prve zgrade, zbog svoje odvojenosti od tadašnjeg centra grada, dobilo je ime Satelit, što je bio popularan termin u eri svemirskih istraživanja.

„Doselio sam se krajem 1961, kada su mi nakon nepune četiri godine staža uručeni ključevi novog stana baš na sinovljev rođendan“, kaže 84-godišnji Metodije Trajkovski, koji je u tom kvartu živeo do 1977.

Dodaje da su to bila to neka srećnija vremena, u kojima su marljivi radnici mogli očekivati od preduzeća da im reši stambeno pitanje.

Na Satelitu su živeli mahom zaposleni u „Novkabelu”, „Petru Drapšinu”, Pokrajinskoj bolnici, „Jugoalatu” i „Naftagasu”. Dok se nije razvila infrastruktura, život je bio mizeran. Okruženi poljima kukuruza i pšenice, uopšte niste imali utisak da živite u gradu.

Dok Gradsko saobraćajno preduzeće nije premešteno iz Radničke ulice na Futoški put, po rečima našeg sagovornika, od satelitske okretnice s karakterističnom nadstrešnicom kretala je jedina autobuska linija, čije se krajnje odredište s vremenom menjalo. Nekad se završavalo na mestu današnjeg Srpskog narodnog pozorišta, a nekad kod hotela „Vojvodina” ili u Njegoševoj ulici. Gužve su bile toliko velike da se često išlo peške do posla.

I dalje najmanja u gradu, Satelitska pijaca je bila divlja sve do legalizacije 1968, donekle nalik na onu koja je poslednjih godina izrasla na stazama i bogazama u okolini Ulice Stevana Hladnog. A pre nego što je izgrađena fabrika „Minakva”, na mestu izvorišta mineralne vode postojala je česma gde su meštani redovno dolazili da natoče lekoviti napitak. Godine 1962. naselje je dobilo osnovnu školu, koja se najpre zvala „Boris Kidrič”, po narodnom heroju zbog čije je smrti proglašena opštenarodna žalost od 11. do 14. aprila 1953, dok danas nosi ime Miloša Crnjanskog.

„Kad sam se s porodicom preselila na Satelit, pošto sam dobila stan od „Foruma”, kraj mi je delovao vrlo odbojno“, kaže novinarka Eržebet Marjanov.

Kako kaže, daleko od centra, fasade tužne, oronule.

„Posebno ruglo bile su straćare tzv. Malog Satelita, tj. Tozinovca, bez kanalizacije, odakle je, u vreme kišnih godina ili velikih vrućina, dopirao nesnosan smrad septičkih jama. Zgrade su, u poređenju s njima, važile za gospodske, mada su stanovi bili skromne kvadrature, s kaljevim pećima do 1986, kad je konačno uvedeno centralno grejanje, iako su instalacije odavno bile postavljene“, navodi Eržebet.

Tek kad se pomirila s tim da će tu živeti, primetila je prednost kvarta, a to je da, ako nemaš neki poseban povod, ne moraš ići u centar jer je sve tu: pošta, pijaca, apoteka, škola, dva vrtića, prodavnica, kojima su se tokom vremena pridružili policijska stanica, banka, brojni megamarketi, igraonica, restoran i sve ono što donosi urbani život. „Satelit–republika”, kako kaže jedan lokalni grafit. Ali nije da nije bila zatečena nekim životnim navikama Satelićana, kojima nije bilo nimalo čudno što „na izvol’te”, na štriku razapetom između dva stabla, šire čist veš ne bi li se osušio na svežem vazduhu, pa i što drže kokoške na terasama u kavezima.

„Jednog jutra devedesetih godina prošlog veka probudilo me je skičanje. Pogledavši kroz prozor, imala sam šta da vidim. Prava atrakcija: na livadici između dve zgrade porodica s drugog ulaza zaklala svinjče, peče čvarke i časti komšiluk. Da li je to bilo zbog teških godina, ne znam, ali sad kad se setim, podseća me i na vreme bombardovanja, kad smo na istom mestu kuvali šta smo imali i zajedno jeli, te noći provodili u mraku, na otvorenom jer nismo hteli da se sklanjamo u nebezbedne podrume“, seća se naša sagovornica.

Nije joj mnogo trebalo da zavoli taj kraj jer je podseća na život u manjem mestu, u kakvom je odrasla.

„Milina je pod krošnjama drveća, koje su zasadili mahom meštani, gledati decu kako se i dan-danas igraju žmurke, što me vraća u detinjstvo. Zanimljivo mi je što se sačuvao običaj paljenja badnjaka ispred svake zgrade i korinđanja maskiranih mališana. Ne znam kako je u drugim kvartovima, ali na Limanu 1, odakle sam se u novembru 1985. preselila u Ulicu Antona Urbana, toga nije bilo“, tvrdi ona, i dodaje da ljudi nisu otuđeni, već se i dalje druže, pa kad stigne lepo vreme, iznose stolice i stolove, gde natenane piju kafu, pričaju, kartaju se i igraju šah.

Prateći sudbinu svemirskih satelita napravljenih ljudskom rukom, koji se u jednom trenutku „susretnu” sa Zemljom, i novosadski će se u skorijoj budućnosti stopiti s jezgrom grada, koji se nezaustavljivo širi. Jedan način života, dobar ili loš, svakako će se izgubiti rušenjem najstarijeg dela tog naselja i probijanjem puta do Ulice Bate Brkića, a možda će time taj kvart konačno dobiti pravi sjaj.

Slađana Milačić

Foto: B. Lučić i arhiva Dnevnika