Knjiga novosadskih poštara Zorana Popnovakova i Aleksandra Tepića

Tokom pet godina, doživljaje su objavljivali na portalu „Dotkom – Nepolitikin zabavnik”, a onda je većina zauzela mesto i u njihovoj knjizi „Priče iz poštanske torbe”, koja je krajem avgusta ugledala svetlost dana. Delo sadrži 42 priče, namerno nepotpisane, jer sve bi u suštini mogla biti priča poštara u bilo kojem gradu u Srbiji, a verovatno i šire. Priče u knjizi su autentične i inspirisane istinitim događajima. Poštar se nagleda i nasluša svega, on postaje, kako autori navode, sve što ljudima u tom trenutku zatreba – najrođeniji rod, lekar, rame za plakanje, ali i krivac za sve loše. Poštari su svedoci mnogih pozitivnih trenutaka, ali i tužnih.

– Obično vlada mišljenje da mi, poštari, samo šetamo, raznosimo poštu, javljamo se ljudima, ili da samo pijemo i švaleramo se – potvrđuje jedan od autora knjige Aleksandar Tepić. – Kad mi neko kaže: „A, znam ja, čitao sam Bukovskog!” – to što si ti čitao Bukovskog, to je nešto drugo. Ovo su Srbija i Novi Sad, a ne Njujork i SAD. Kod mene je sve krenulo od trenutka kad sam se zatekao kod stalne stranke u stanu i, nakon priče koju sam čuo, izašao sam napolje i rekao: „Ja ovo moram da zapišem”. Čovek je odlučio da se odrekne svega što ima i što je stvarao 50 godina da bi nešto ostavio svojoj deci. Dogodile su mu se neke sporne stvari sa zakonom, ali odlučio je da obezbedi svoju decu pre nego što, zbog dugovanja koja su bespravno napravljena, ode u zatvor. Neke stvari možda i jesu po zakonu, ali svi smo svedoci da taj zakon zna da bude vrlo selektivan u tome na koga će se odnositi. To je bio primer jednog ljudskog snalaženja kako preživeti danas u Srbiji, kada sve udara protiv malog čoveka i onih koji pokušavaju da žive iole normalno.

Zoran Popnovakov radi kao poštar gotovo 30 godina i odavno je, kako kaže, za svoju dušu zapisivao pojedine doživljaje, ne znajući da će to nekada negde biti objavljeno. Duhovito je, međutim, primetio da kriza srednjih godina zna da bude vrlo kreativna.

– Priče u knjizi slagali smo tako da jedna bude tužna, pa naredna humoristična, treća malo gorka, jer sve emocije su pomešane, kao i sam život – navodi Zoran. – Jedna od omiljenih komičnih mi je „Radio Mileva”, o jednoj od onih žena koje moraju apsolutno sve da znaju. A maltretirala je tog svog jadnog muža onako baš... Evo, samo jedna situacija. Bila je neka svečana prilika, slava, rođendan, nešto od toga, pa je insistirala da sednem da me počasti. Kad je otišla da donese posluženje, njen muž, čika Miloš, bezvoljno je konstatovao: „Uf, sad će da dođe taj njen sinovac, nervira me, para nosom oblake, već mi ga dosta. Dođe, pa samo nekoga i nešto pljuje, toliko je negativan, ne mogu da ga smislim.” U tom trenutku zaustavljaju se kola, dolazi sinovac, tetka Mileva izlazi i govori mužu: „Miloše, evo ga. Raduj se, ali odmah!”

Kod Zorana preovladava vedrije raspoloženje, ali jednako je svedok tužnih trenutaka.

– Izdvojio bih priču „Almost blue”, tu situaciju dugo nisam mogao da prebolim – seća se on. – Jednom čoveku sam godinama nosio poštu, u međuvremenu smo otkrili da imamo sličan pogled na svet i postali smo baš bliski. Imao je ogromnu kolekciju ploča, najviše džeza, dugo je radio u radiju... Ja sam, inače, veliki kolekcionar, neke bisere mi je upravo on otkrio i često smo slušali te njegove ploče. Imao sam i jedan omiljeni disk, koji sam kod njega pronašao. Umro je iznenada, nisam znao, jer sam u to vreme bio na godišnjem. Kad sam kasnije otišao da izjavim saučešće, njegov sin me je na trenutak zadržao. A onda mi je dao disk koji sam najviše voleo. Njegov otac mi ga je namenio pre nego što je umro.

Nasuprot Zoranu, Aleksandar za sebe kaže da je više cinik i bilo mu je malo teže da izdvoji neku od srećnijih priča.

– Od tih „hepi” priča omiljena mi je „Mudrolije čika Đorđa”, njega često volim i da citiram – iskren je Aleksandar Tepić. – Recimo, oslovimo ga sa „Čika Đoko”, a on odgovara: „Đoka ti u gaćama, poštonošo!” To je čovek koji se gotovo neprestano izražava u poslovicama. Priča o čika Đorđu mi je najvedrija, njoj se nekako najviše smejem zdravim smehom. Mada, takvih matoraca, koji plene rečima, u gradu ima mnogo. S njima priči nikad kraja. Do kraja počne da te oslovljava sa „sine” i zove te da mu nešto pomogneš. Uvek bude tih situacija gde ste rod rođeni, zoveš i ti njega kad ti nešto treba, tu je za tebe. Gledaju i oni nas u svakakvim raspoloženjima. Bukvalno znaju da nas „pročitaju”. Uđeš kod nekoga, a on te pita: „Šta je bilo, ko te iznervir’o?” Stvori se hemija, nevidljiva i neobjašnjiva, koja se rodi samo među ljudima koji su svašta videli.

Strah od reakcija čitalaca nije postojao jer su doslovno sve priče već objavljene na „Dotkomu”.

– Naravno da se sve s bloga nisu našle i u knjizi, imamo mi još dosta u „šteku”. Ja se nadam da će drugog tiraža biti, a možda budu i „Priče iz poštanske torbe 2” – zaključuje Zoran Popnovakov.

B. Pavković