Књига новосадских поштара Зорана Попновакова и Александра Тепића

Током пет година, доживљаје су објављивали на порталу „Дотком – Неполитикин забавник”, а онда је већина заузела место и у њиховој књизи „Приче из поштанске торбе”, која је крајем августа угледала светлост дана. Дело садржи 42 приче, намерно непотписане, јер све би у суштини могла бити прича поштара у било којем граду у Србији, а вероватно и шире. Приче у књизи су аутентичне и инспирисане истинитим догађајима. Поштар се нагледа и наслуша свега, он постаје, како аутори наводе, све што људима у том тренутку затреба – најрођенији род, лекар, раме за плакање, али и кривац за све лоше. Поштари су сведоци многих позитивних тренутака, али и тужних.

– Обично влада мишљење да ми, поштари, само шетамо, разносимо пошту, јављамо се људима, или да само пијемо и швалерамо се – потврђује један од аутора књиге Александар Тепић. – Кад ми неко каже: „А, знам ја, читао сам Буковског!” – то што си ти читао Буковског, то је нешто друго. Ово су Србија и Нови Сад, а не Њујорк и САД. Код мене је све кренуло од тренутка кад сам се затекао код сталне странке у стану и, након приче коју сам чуо, изашао сам напоље и рекао: „Ја ово морам да запишем”. Човек је одлучио да се одрекне свега што има и што је стварао 50 година да би нешто оставио својој деци. Догодиле су му се неке спорне ствари са законом, али одлучио је да обезбеди своју децу пре него што, због дуговања која су бесправно направљена, оде у затвор. Неке ствари можда и јесу по закону, али сви смо сведоци да тај закон зна да буде врло селективан у томе на кога ће се односити. То је био пример једног људског сналажења како преживети данас у Србији, када све удара против малог човека и оних који покушавају да живе иоле нормално.

Зоран Попноваков ради као поштар готово 30 година и одавно је, како каже, за своју душу записивао поједине доживљаје, не знајући да ће то некада негде бити објављено. Духовито је, међутим, приметио да криза средњих година зна да буде врло креативна.

– Приче у књизи слагали смо тако да једна буде тужна, па наредна хумористична, трећа мало горка, јер све емоције су помешане, као и сам живот – наводи Зоран. – Једна од омиљених комичних ми је „Радио Милева”, о једној од оних жена које морају апсолутно све да знају. А малтретирала је тог свог јадног мужа онако баш... Ево, само једна ситуација. Била је нека свечана прилика, слава, рођендан, нешто од тога, па је инсистирала да седнем да ме почасти. Кад је отишла да донесе послужење, њен муж, чика Милош, безвољно је констатовао: „Уф, сад ће да дође тај њен синовац, нервира ме, пара носом облаке, већ ми га доста. Дође, па само некога и нешто пљује, толико је негативан, не могу да га смислим.” У том тренутку заустављају се кола, долази синовац, тетка Милева излази и говори мужу: „Милоше, ево га. Радуј се, али одмах!”

Код Зорана преовладава ведрије расположење, али једнако је сведок тужних тренутака.

– Издвојио бих причу „Алмост блуе”, ту ситуацију дуго нисам могао да преболим – сећа се он. – Једном човеку сам годинама носио пошту, у међувремену смо открили да имамо сличан поглед на свет и постали смо баш блиски. Имао је огромну колекцију плоча, највише џеза, дуго је радио у радију... Ја сам, иначе, велики колекционар, неке бисере ми је управо он открио и често смо слушали те његове плоче. Имао сам и један омиљени диск, који сам код њега пронашао. Умро је изненада, нисам знао, јер сам у то време био на годишњем. Кад сам касније отишао да изјавим саучешће, његов син ме је на тренутак задржао. А онда ми је дао диск који сам највише волео. Његов отац ми га је наменио пре него што је умро.

Насупрот Зорану, Александар за себе каже да је више циник и било му је мало теже да издвоји неку од срећнијих прича.

– Од тих „хепи” прича омиљена ми је „Мудролије чика Ђорђа”, њега често волим и да цитирам – искрен је Александар Тепић. – Рецимо, ословимо га са „Чика Ђоко”, а он одговара: „Ђока ти у гаћама, поштоношо!” То је човек који се готово непрестано изражава у пословицама. Прича о чика Ђорђу ми је најведрија, њој се некако највише смејем здравим смехом. Мада, таквих матораца, који плене речима, у граду има много. С њима причи никад краја. До краја почне да те ословљава са „сине” и зове те да му нешто помогнеш. Увек буде тих ситуација где сте род рођени, зовеш и ти њега кад ти нешто треба, ту је за тебе. Гледају и они нас у свакаквим расположењима. Буквално знају да нас „прочитају”. Уђеш код некога, а он те пита: „Шта је било, ко те изнервир’о?” Створи се хемија, невидљива и необјашњива, која се роди само међу људима који су свашта видели.

Страх од реакција читалаца није постојао јер су дословно све приче већ објављене на „Доткому”.

– Наравно да се све с блога нису нашле и у књизи, имамо ми још доста у „штеку”. Ја се надам да ће другог тиража бити, а можда буду и „Приче из поштанске торбе 2” – закључује Зоран Попноваков.

Б. Павковић