Karlovačka legenda Svetislav Vrbaški: Skeledžija čijim venama je tekla muzika

Gotovo ništa to savremeno elektronsko pomagalo „ne zna“ o „prvom glasu vojvođanske pesme“, kako su ga u njegovo vreme zvali. Na sreću tog čoveka, koji je glasom i pesmom dodirivao srca mnogih, još uvek pamte njegovi sugrađani i svi  bez izuzetka sa smeškom na licu koji govori više od reči, s dubokim poštovanjem pričaju o njemu. „Bio je divan čovek. Odličan pevač, naočit muškarac, uvek doteran i u odelu“, najčešće Karlovčani kažu za njega. Poneko ga pamti po tome što je uvek uz sebe nosio bombone i delio deci na ulici, a oni kojima kafanski život nije baš nepoznanica, prvo što će reći jeste da je pio vino iz malih čaša, kako se ne bi znalo koliko  popije.

Svetislava je sticaj okolnosti sa majkom doveo u Sremske Karlovce iz Niša, gde je 1915. došao na svet. U Karlovcima je završio osnovnu školu, a u Novom Sadu gimnaziju. Raskošni pevački talenat nasledio je, kako je znao da kaže, od svoje majke, koja je u svoje vreme bila izvrsna interpretatorka narodnih pesama. Pevao je od najranijeg detinjstva, a u nekim izvorima nailazi se i na podatak da je muziku je učio kod izvesnog profesora Rodina  i Svetolika Pašćana. Pričao je da je pevao isprva na školskim priredbama, seoskim slavama i drugim svetkovinama, da bi kasnije na red došle poznate beogradske i novosadske kafane u kojima se skupljao krem tadašnjeg građanstva. U to vreme bio je to put  za sticanje reputacije  dobrog pevača. Koga je probirljiva kafanska publika prihvatila, taj je zasigurno bio kvalitetan i talentovan pevač. A Svetislav to jeste bio. O tome se i danas pripoveda u Karlovcima.

Pred mikrofon prvi put stao je 1936. godine u Radio Beogradu kao solista narodnih pesama, kada je imao samo 21 godinu.

- Pevao sam tada veoma popularne pesme kao što su  „Nebo je tako vedro“ i „Evo srcu mom radosti“, a pratio me je ansambl Vlastimira Pavlovića Carevca, prvo ime naše instrumentalne narodne muzike, koji je sa svojom violinom čuda stvarao. Sve češće sam bio gost na radio talasima. Moja popularnost je rasla. U svom repertoaru  sam imao  nekoliko stotina narodnih  pesama  iz cele Jugoslavije. Često sam pevao ne tražeći ni dinara. Brigadiri na radnima kcijama, u doba obnove porušene domovine, vojnici u kasarnama ili bolesnici, uvek su bili zahvalna publika. Njoj sam pevao do srca, a najdraža nagrada bio je dug i spontan aplauz -  izjavio je Svetislav Vrbaški u intervjuu za TV dodatak našeg lista  1970, dvanaest godina pre smrti.

U tom istom intervjuu rekao je kako mu je uzor bio između dva svetska rata Mijat Mijatović i da je svakodnevno odlazio u Skadarliju gde je on pevao. Od skromne ušteđevine kupio je gitaru i počeo da peva u senci svog idola po nekim beogradskim kafanama. U pohodu ka popularnosti pomogao mu je i sam Mijat, tako da mu je put ka pevačkoj slavi bio otvoren.

Prema rečima njegovog unuka, Slobodana Vrbaškog, Svetislav se 1936. godine oženio Karlovčankom Ljubicom Bajandić, o čijoj lepoti se i danas u toj varoši naširoko pripoveda. Svili su gnezdo u Pinkijevoj ulici i tri godine kasnije dobili sina Božidara, potonjeg učitelja. Rat je Svetislava  na nekoliko godina odvojio od mikrofona, ali ne i od muzike.

Muzika zarobljena u fonotekama

Stajao je rame uz rame sa pevačima čija se imena danas sa poštovanjem spominju kao što su Vuka Šeherović, Vule Jeftić, Zorka i Bogdan Butaš... Generaciju „narodnjaka“ koja je došla posle njega čine Bora Spužić Kvaka, Vasilija Radojčić, Lepa Lukić, Toma Zdravković. Snimio je svega jednu ploču. Do sedamdesetih godina prošlog veka sa talasa naših radio stanica mogle su se čuti njegove pesme. Danas je to nemoguća misija. Pod naletom novokomponovane i šund muzike melos koji je Svetislav Vrbaški pronosio ostao je zatočen u fonotekama dvaju radija za koje je pevao.

- Deda je 1943. godine otišao u partizane - priča Slobodan Vrbaški. – Uskoro mu se pridružila i baba, koja je obavljala poslove bolničarke. Mog oca ostavili su kod tetke koja je svakog jutra morala da se javlja ustaškoj vlasti. I u partizanima se bavio muzikom, kulturnim i umetničkim radom. Bio je horovođa u Glavnom štabu Narodnooslo-

bodilačke vojske i partizanskih odreda Vojvodine. Zahvaljujući tom periodu njegovog stvaralaštva ušao je i u udžbenike, u kojima se spominje ne samo kao dirigent, nego i kao autor pesama sa narodnooslobodilačkom tematikom, kao što su „Naša narodna vojska“, „U gore braćo pođimo mi“, „Pesma Prvog sremskog odreda“. Moram priznati da sam bio ponosan kada smo u školi izučavali tu temu, a posebno kada su svi saznali da mi je on bio deda.

Svatislav je učestvovao u oslobađanju Beograda i 20. oktobra 1944. biva ranjen u nogu zbog čega više nikada  nije mogao da je ispravi. Njegove partizanske dane pominje Karlovčanin Stjepan A. Seder u knjizi „Građani šest država“. 

Pred mikrofone radio-stanica  ponovo je stao 1949. godine. Bio je  jedan od pionira - solista narodne muzike  u Radio Novom Sadu, koji je tada osnovan.

- Iz priče moga oca znam da mu je posle rata nuđeno direktorsko mesto u Ribarstvu, ali je odbio -  kaže Slobodan. - Nije on navikao na takav život. Bio je i ostao boem do kraja. Imao je poseban dnevni ritual. Ujutru posle brijanja i bele kafe, odlazio je u obilazak karlovačkih kafana, počev od nekadašnje „Slavonije“, preko „Minjona“ do Čarde na Dunavu. Nakon ručka i popodnevnog odmora išao bi ponovo, u drugi krug. Znao je da ide i u Novi Sad i Tvrđavu iz istog razloga.

U godinama posle rata, Karlovčani i Koviljčani ga pamte kao skeledžiju. Upravljao je skelom koja je redovno saobraćala između ova dva mesta. Učestvovao je u mnogobrojnim emisijama Radio Novog Sada, na koncertima i u programima koji su organizvani širom Vojvodine, često je nastupao i u pratnji orkestra Janike Balaža. Bio je cenjen interpretator, kako bi neki od onih koji su ga poznavali rekli: „To što je on pevao nije mogao svako da otpeva“. 

Zorica Milosavljević