Kako se nekad provodilo leto u Novom Sadu
Šta bi sve o prošlosti zanimalo „običnog” Novosađanina i da li bi ga nešto zanimalo, otkrio je pisac, hroničar i publicista Zoran Knežev kad je, vođen sopstvenim interesovanjima i tražeći odgovore na neka pitanja, ušao u „rudnik zlata”, kako naziva Maticu srpsku i njeno rukopisno odeljenje.
Tada je shvatio da imamo blago zbog kojeg ljudi iz različitih zemalja dolaze po građu za svoje arhive, a istovremeno došao do frapantnih zaključaka, kao što je, recimo, prizor nikad otvorenih knjiga s kraja 19. veka.
– Svi mi, kad prošetamo ovim gradom, shvatimo koliko u stvari ništa ne znamo o njemu – smatra Zoran Knežev. – Naš grad je pun interesantnih građevina i ljudi, a o pričama i da ne govorim. Kad sam došao do određenih saznanja, kao i svaki novinar, krenuo sam „po ivici noža” – da pišem o tome što najviše zanima čitaoce, slušaoce i gledaoce.
Bile su to teme iz prošlosti grada o kojima se do sada malo pisalo, pikanterije i anegdote, poput onih koje često traže
da im ispriča – kako je gradonačelnik Novog Sada ošamaren u čuvenoj kafani „Bela lađa” ili o gardijskom oficiru srpske kraljeve vojske, koji je u srpskoj uniformi u vreme Austrougarske monarhije došao da prosi sestru Isidora Bajića.
Ipak, kad jednog od ovih letnjih dana u Novom Sadu, uz kafu u bašti lokala, slušate Zorana Kneževa i imate utisak da ne postoji sitnica iz prošlosti grada za koju ne zna, osvrnete se okolo i konstatujete da se u rano prepodne lokal postepeno puni i da je mnogo onih koji, priznajemo, neuobičajeno leto provode ovde, postavite pitanje, zašto da ne, kako su to Novosađani nekad provodili letnje dane?
– Kao što više ništa u Novom Sadu nije isto, tako ni leta nisu kao što su nekad bila – s osmehom odgovara on, a misli i reči mu „putuju” u drugu polovinu 19. veka i pojavu železnice u našem gradu. – Uvek volim da kažem da je teško zamisliti putovanja ranije, zato što nije bilo puteva. Prava je umetnost bila otići i od sela do sela ili do grada, a neke dalje destinacije da i ne pominjemo. Dolaskom železnice, to je postalo lakše.
Prve zabeleške o izletima Novosađana govore da su popularne bile Futoška šuma, ko-ja se prostirala do današnje kasarne „Arčibald Rajs”, kao i Rajina šuma, na potesu od današnje Kvantaške pijace, preko dela kuda sad prolazi Kanal DTD i prema Kaćkom putu. I Kamenički park je uvek bio interesantan. Kad je reč o daljim destinacijama, Novosađane je zanimao obilazak manastira, a imućnije su privlačila mondenska svetska odmarališta, pretežno banje. Mnogi ne znaju da je između dva svetska rata, zbog Jodne banje, i Novi Sad bio izuzetno razvijen banjski centar. A Štrand je bio i ostao mesto na koje su Novosađani odlazili ako nisu imali mogućnost za odlazak na more ili bilo gde tokom leta. Postojali su i tzv. švimšuli, odnosno škole plivanja, te su ljudi i tu provodili letnje dane. U godinama nakon Drugog svetskog rata postaju aktuelna društvena odmarališta po Hrvatskom primorju.
– Zvuči kako zvuči, ali volim da kažem – Novosađani i Beograđani su izgradili Hrvatsko primorje – veli Knežev. – Moji roditelji su, recimo, početkom šezdesetih godina prošlog veka kupili kuću na Cresu. Po njihovim pričama, jadranska ostrva tada bila su pusta. Naravno, ulagalo se u tu oblast iz cele nekadašnje Jugoslavije.
B. Pavković
