JOCIKLI JOVICE PANAOTOVIĆA PO SVAČIJIM POTREBAMA I MERI Divna, ekološka i jeftina vozila

Ništa čudno, jelte, nema u tome, ali kad nam je za oko zapala nalepnica na tom crvenom „vozilu” s nadstrešnicom – Jocikl, shvatamo da se u svemu ipak krije ozbiljnija priča. Ne biste nam verovali, ali ona se krije već ispod sedišta s naslonom, iz kog je čika Joca izvadio fotografije svojih dosadašnjih radova. Nekoliko dana kasnije, sedeli smo u dvorištu njegove kuće, pa čak i probali da se provozamo na nekom od Jocikala.

– Ljubitelj sam raznih vožnji. Aj da krenemo od bicikla na dva točka, pa sam vozio kvad, pa čamce, bavio sam se moto-nautikom osamdesetih godina, šest puta sam bio šampion one velike Jugoslavije, od Vardara do Triglava. Jedino nisam vozio avion, ali mi je bila želja da letim motornim zmajem. Bio sam zaljubljenik u padobranstvo, ali mi se to nije ostvarilo. Dok sam radio u Zrenjaninu, bio sam u njihovom klubu, ali sticajem okolnosti su tada bili na takmičenju i rekli mi da dođem od nedelje, a ja naravno nikad nisam otišao – priseća se Jovica i dodaje da se bavio i planinarenjem i šumskim biciklizmom, zbog čega mu je sve sada došlo na naplatu, ostavljajući tragove na kolenima, kičmi, kukovima...

Međutim, pre nešto više od decenije, kada je njegova „gazdarica”, iliti supruga Nada, došla u fazu da više ne može da vozi bicikl, onda je čika Joca osmislio da joj napravi tricikl. I tako je počelo novo životno poglavlje...

– To je bilo super, ljudi su videli i krenuli da se interesuju, a kad se, nažalost, kod Nade stanje pogoršalo, onda sam odlučio da joj napravim električni tricikl! Do sada sam napravio 94 Jocikala i ima ih po celoj Srbiji. Znate, interesantno je ljudima, nekima je zgodno za posao, nekome za pecanje, a dobro je i osobama sa invaliditetom. Ovi tricikli nemaju nikakvih troškova, ne smrde, ne troše benzin, ne treba im registracija, to su divna vozila, ekološka i jeftina – napominje naš sagovornik.

Iako uz ta vozila koja napravi ne ide garancija, do sada je bilo, kaže Joca – nula kvarova. Isto bi se moglo reći i za našeg domaćina, budući da je imao ozbiljnih padova po betonu i vodi, ali on tvrdi da samo spolja izgleda kao da je čitav, ali da je iznutra ipak „jadac”.

– Inače, nikad ne pravim vozila unapred i napamet, već po poruybini. Mogu da budu na pedalu, električni pogon ili kombinacija ta dva, a pravim i takozvane guralice koje su dobre za vežbanje nogu. Mušterija dođe, kaže šta želi, konsultujemo se, dam sugestije i onda krenem da radim, za šta mi treba petnaestak dana pristojnog rada – veli idejni tvorac Jocikla.

Iako tricikl važi za najudobnije vozilo, ukoliko prvi put sedate za njegov korman, verujte da nije baš jednostavno upravljati. Ali uz praksu i samokontrolu da ne vozite brzo kao redovan bicikl, fercera i te kako, i nema šanse da možete pasti.

– Sve zavisi od čoveka do čoveka i kome je šta prepreka u vožnji. Ali, biciklističke staze su nam generalno užasno loše, to je moja zamerka. Međutim, tamo gde nema staze, idem drumom i nisam nikad imao problema zbog toga. Kad sam na svom triciklu napravio krov, stavio sam zastavu Srbije na jarbolčiću kako bih bio vidljiviji u saobraćaju, onda su mi svi svirali i mahali – priča nasmejani Jovica, pa ubacuje još jednu šalu u nizu; budući da zakon kaže da vozilo na biciklističkoj stazi ne sme da bude šire od 80 centimetara, Joca je, dosledno poštujući izreku da zakoni postoje da bi se kršili, za svoja vozila morao da ukrade koji milimetar.

Ako se pitate kako ovaj Novosađanin uspeva sve da postigne, s obzirom na to da se bavi i stolarijom u slobodno vreme tokom slobodnog vremena, znajte da ima izvrsnog pomoćnika (koji nikad ne smeta, što je najvažnije) – umiljatog Caneta, rase kane-korso, za kog uvek mora da ima dovoljno mesta u načičkanoj radionici za sve i svašta.

Lea Radlovački