ЈОЦИКЛИ ЈОВИЦЕ ПАНАОТОВИЋА ПО СВАЧИЈИМ ПОТРЕБАМА И МЕРИ Дивна, еколошка и јефтина возила

Ништа чудно, јелте, нема у томе, али кад нам је за око запала налепница на том црвеном „возилу” с надстрешницом – Јоцикл, схватамо да се у свему ипак крије озбиљнија прича. Не бисте нам веровали, али она се крије већ испод седишта с наслоном, из ког је чика Јоца извадио фотографије својих досадашњих радова. Неколико дана касније, седели смо у дворишту његове куће, па чак и пробали да се провозамо на неком од Јоцикала.

– Љубитељ сам разних вожњи. Ај да кренемо од бицикла на два точка, па сам возио квад, па чамце, бавио сам се мото-наутиком осамдесетих година, шест пута сам био шампион оне велике Југославије, од Вардара до Триглава. Једино нисам возио авион, али ми је била жеља да летим моторним змајем. Био сам заљубљеник у падобранство, али ми се то није остварило. Док сам радио у Зрењанину, био сам у њиховом клубу, али стицајем околности су тада били на такмичењу и рекли ми да дођем од недеље, а ја наравно никад нисам отишао – присећа се Јовица и додаје да се бавио и планинарењем и шумским бициклизмом, због чега му је све сада дошло на наплату, остављајући трагове на коленима, кичми, куковима...

Међутим, пре нешто више од деценије, када је његова „газдарица”, илити супруга Нада, дошла у фазу да више не може да вози бицикл, онда је чика Јоца осмислио да јој направи трицикл. И тако је почело ново животно поглавље...

– То је било супер, људи су видели и кренули да се интересују, а кад се, нажалост, код Наде стање погоршало, онда сам одлучио да јој направим електрични трицикл! До сада сам направио 94 Јоцикала и има их по целој Србији. Знате, интересантно је људима, некима је згодно за посао, некоме за пецање, а добро је и особама са инвалидитетом. Ови трицикли немају никаквих трошкова, не смрде, не троше бензин, не треба им регистрација, то су дивна возила, еколошка и јефтина – напомиње наш саговорник.

Иако уз та возила која направи не иде гаранција, до сада је било, каже Јоца – нула кварова. Исто би се могло рећи и за нашег домаћина, будући да је имао озбиљних падова по бетону и води, али он тврди да само споља изгледа као да је читав, али да је изнутра ипак „јадац”.

– Иначе, никад не правим возила унапред и напамет, већ по poruybini. Могу да буду на педалу, електрични погон или комбинација та два, а правим и такозване гуралице које су добре за вежбање ногу. Муштерија дође, каже шта жели, консултујемо се, дам сугестије и онда кренем да радим, за шта ми треба петнаестак дана пристојног рада – вели идејни творац Јоцикла.

Иако трицикл важи за најудобније возило, уколико први пут седате за његов корман, верујте да није баш једноставно управљати. Али уз праксу и самоконтролу да не возите брзо као редован бицикл, ферцера и те како, и нема шансе да можете пасти.

– Све зависи од човека до човека и коме је шта препрека у вожњи. Али, бициклистичке стазе су нам генерално ужасно лоше, то је моја замерка. Међутим, тамо где нема стазе, идем друмом и нисам никад имао проблема због тога. Кад сам на свом трициклу направио кров, ставио сам заставу Србије на јарболчићу како бих био видљивији у саобраћају, онда су ми сви свирали и махали – прича насмејани Јовица, па убацује још једну шалу у низу; будући да закон каже да возило на бициклистичкој стази не сме да буде шире од 80 центиметара, Јоца је, доследно поштујући изреку да закони постоје да би се кршили, за своја возила морао да украде који милиметар.

Ако се питате како овај Новосађанин успева све да постигне, с обзиром на то да се бави и столаријом у слободно време током слободног времена, знајте да има изврсног помоћника (који никад не смета, што је најважније) – умиљатог Цанета, расе кане-корсо, за ког увек мора да има довољно места у начичканој радионици за све и свашта.

Леа Радловачки