Iz Arhiva grada: Čuvena pivara u srcu Novog Sada

Kako objašnjava direktor Istorijskog arhiva grada Petar Đurđev, izgledi da Rajserova pivara opstane nisu bili dobri, pa je Magistrat odlučio da se ona zatvori s tim da sve njene alate i materijale dobije Hajlova pivara, koja se otkupila za potrebe grada.

- Već 23. novembra 1748. godine Rajser je bio primljen kao gradski pivar u Hajlovoj pivari, uz godišnju platu od 300 forinti i prihod u naturi od četiri akova piva mesečno - kaže Đurđev. - Hajl je, pak gradu plaćao 15 krajcara za pivo koje je prodavao u buretu od dva akova, a od piva i rakije koje je prodavao na drugačiji način, davao je na svaku forintu jedan groš.

Nekadašnji inspektor kontumaca u Zemunu Mihael Braunrača 1756. godine kupio je od Hajlovih naslednika pivaru, koja je u svojinu grada prešla ugovorom od 28. januara 1762. godine. Grad je za 24.000 forinti pored pivare preuzeo i gostionicu, koja je bila dozidana uz nju, te volove, konje i zemlju gde se gajio ječam.

- Kao zakupnik pivare od 1793. do 1798. godine se pominje Franc Vurmb - pojašnjava Đurđev. - U vreme epidemije kuge u Sremu  tražio je da mu se za 1794. i 1795. godinu otpiše pola zakupa, ali Magistrat to nije prihvatio, jer se u to doba, zbog zabrane dovoza vina iz Srema, mnogo više točilo pivo. Posle Vurmba od 1798. do 1804. godine zakupnik je bio bogati trgovac Simeon Peričić. U arhivskim dokumentima je zabeleženo da je 1812. godine prihod iznosio 1.940 forinti. Ugovor o zakupu sačinjen je četiri godine kasnije, odnosno 18. maja 1816. godine, i bio je povoljniji pošto je zaključen na šest godina, a donosio je gradskoj blagajni godišnji prihod od 12.100 forinti.

Đurđev kaže da je zakupnik  imao pravo da kuva i toči pivo, proizvodi vino i rakiju, kao i da otvara nove krčme, ali samo u ulicama gde niko drugi nije to radio. Uz to je još plaćao trošarinu (akcizu) od 15 krajcara od bečve piva (bureta od dva akova). Zakupnik nije smeo da povisi cenu piva bez odobrenja Magistrata, ali mu je bilo dozvoljeno da drvo za pivaru dovozi odakle je hteo, bez takse.

- Pošto je postojala samo jedna pivara i nije bilo konkurencije, zakupnik nije mnogo obraćao pažnju na kvalitet, pa su se ugostitelji bunili i počeli sa strane da nabavljaju bolje pivo - kaže naš sagovornik. - Građanstvo je 1836. godine tražilo da se pivara proda zbog navodne nerentabilnosti, ali je nakon uvida u račune iz poslednjih 12 godina uočeno da  je zarada bila 26.000  forinti, a da je u nju uloženo 6.200 forniti, tako da se odustalo od prodaje pivare.  Ipak, u bombardovanju je porušena i 1849. godine prestala s radom. Temišvarski pivar Vajdl želeo je da na istom placu podigne novu pivaru, ali je Josif Mačvanski, u dogovoru sa vlasnikom pivare u Petrovaradinu, Dicom, to onemogućio, a Grad je parcelu prodao da se na njoj izgradi hotel “Vojvodina”.

Stefan Vinkle je pivaru os­novao godinu dana nakon bombardovanja, 1850. godine, a 1862. godine osnovana je i pivara trgovca Gavre Baraka. Vinkleova pivara, koliko se zna, radila je i 1908. godine, imala je 20 radnika a godišnje je proizvodila oko 10.000 hektolitara pića.

Novosađani su oduvek bili veliki ljubitelji piva. Ono se točilo na krigle i čaše po svim gostionicama i krčmama, a postojale su i posebne pivnice.

- U kalendaru “Veliki orao” za 1904.godinu Sava Stojković je reklamirao svoju pivnicu kao “razbibrigu”, koja je, kako je rekao, bila “udešena već prema potrebama dvadesetog veka” - kaže Đurđev. -  U njoj se točilo dobro peštansko pivo, po sedam novčića u “člifovanim čašama” engleske fabrike. U šaljivom tonu Stojković je dodao da će u njegovoj pivnici sve brige gostiju biti kao rukom odnesene (ako koga žulja parnica, zla žena, tesna cipela). Nudio je uz pivo i svakojaka ukusna jela, a hvalio se i kako u njegovoj pivnici uvek ima “dobrog društva iz sviju srpskih krajeva”, koji su dolazili u Srpsku Atinu.

        S. Kovač