IZ ARHIVA GRADA Stroga kontrola proizvodnje soda vode

Od soda vode su se pravili i slatki napici „sinalko“ („kabeso“ i „šabeso“) i kraher od ekstrakta narandže limuna ili jagode.

Kako objašnjava direktor Istorijskog arhiva grada Petar Đurđev prema arhivskim dokumentima novosadskog Magistrata iz 1820. godine prvi sodar (sodayija) koji se pominje je Dimitrije Petrov čija je zaostavština zajedno sa sodarom popisana i predata poveriocu Simeonu Abelsbergu. – Sodarstvo je svoj zlatni period u Novom Sadu doživelo između dva svetska rata i trajao je sve do šezdesetih godina dvadesetog veka – kaže Đurđev. – Razlog procvata sodarstva leži u velikom broju bircuza i kafana (procenjuje se na oko 300), koji su se nalazili u Novom Sadu, Petrovaradinu, na Čeneju i okolnim mestima.

Tako je u našem gradu 1936. godine bilo 17 sodarskih radionica koje su imale dozvolu za proizvodnju. Godinu dana kasnije na spisku, koji se čuva u Arhivu grada, već je bilo njih 21, a među njima su bili: Živko Perić i Milenko Jovanović (Kisačka 60), Dušan Atanacković (Vodnikova 25), Roka Jakobac (Preradovićeva 105), Šandor Kiš (Dimitrija Avramovića 6), Marina Ivković (Almaška 16), Toša Gavrilović (Temerinska 58), Viktor Beker (Račkog 913) i mnogi drugi.

Za mnoge mineralna voda nikada ne može da zameni soda vodu u šriceru. Običaj da se vino razblažuje soda vodom u Vojvodinu su preneli Nemci, pošto su se u Nemačkoj već u to doba koristili uređaji za punjenje boca pod pritiskom. Ljubitelji tog osvežavajućeg pića kažu da soda voda ima neutralan ukus, te ne kvari aromu božanskog pića, već naprotiv - da može da popravi ukus i najgoreg vina.

Sodarske flaše, takozvani sifoni, izrađivali su se od raznobojnog debelog stakla sa glavama od obojenog porcelana i metala, kasnije su se proizvodile od aluminijuma, a od sedamdesetih godina 20. veka od plastike. Stariji Novosađani pamte sifone od pola, jedne i dve litre, a postojale su i flaše od tri deci („pikole“) koje su korišćene u boljim kafanama. Baloni od metala zapremnine 10, 15 i 20 litara pojavile su se tridesetih godina 20. veka za potrebe ugotiteljskih objekata.

Prema Statut o gradskoj trošarini koja se plaćala na mineralnu, vodu s lekovitih izvora, i takozvanu fabriciranu vodu (sova voda, kraher), bilo da je domaća ili inostrana, građani su na ime gradske trošarine za pola litre plaćali 25 para, za flašu između pola i jedne litre 50 para, a za ambalažu veću od litre na svakih pola litara po 25 para.U dokumentu iz 1869. godine bilo je naređeno sodarima da se dosledno pridržavaju propisanih pravila, koja su bila rigorozna. Kako objašnjava Đurđev proizvođači su prolazili kroz tako detaljnu kontrolu verovatno zbog lošeg kvaliteta vode i opasnosti od trovanja.

-  Među brojnim propisima bilo je navedeno kada se mora nadležnima prijaviti količina proizvedene sode, a ukoliko bi neko bio uhvaćen u krijumčarenju ili izbegavanju plaćanja trošarine tada su proizvodi bili zaplenjeni i zadržavani sve do ispalte novčane kazne ili prodati na licitaciji – pojašnjava naš sagovornik. – Zanimljivo je slučaj iz akta iz 1890. godine koji ilustruje šta su nadležni sve proveravali. U njemu je Ministarstvo unutrašnjih poslova naložilo Magistratu da obustavi postupak protiv sodara Eugena Vagnera, Dušana Slavnića i Demetera Kode, pošto je utvrđeno da su im sifonske glave oblikovane prema propisima.

Kao i većina zanatlija sodari su nastojali da se udruže u zadruge, ali su imali česte nesuglasice. Ipak 1938. godine uspeli su se dogovoriti i na predlog Milenka Jovanovića osnovali su „Sodarsku zadrugu“. Zadrugari su imali svoj kodeks ponašanja, a bili su u obavezi da sve zaposlene osiguraju. Sedište je bilo u Futoškoj ulici 39 (danas Jevrejska ulica) u dvorištu sodarske radionice Magde i Stevana Drozdika. Zadruga je radila do 1946. godine kada je donet Zakon o eksproprijaciji i nacionalizaciji, pa je njena imovina prešla u „državne ruke“, u preduzeće „Stražilovo“, potom u sastav ugostiteljskog preduzeća „Varadin“.

Sodarsku zadrugu su ponovo osnovali 1961. godine penzionisani sodari. Njeno sedište je bilo u kući Milenka Jovanovića, a zatim kod Jovice Bogića. Zadruga je likvidirana sredinom osamdesetih godina prošlog veka.

S. Kovač

Foto: Istorijski arhiv grada