DVA PREDSEDNIKA U JEDNOJ NOVOSADSKOJ KUĆI Istorija Grčkoškolske 10 neraskidivo vezana za Maticu srpsku
Šetnja samim srcem Novog Sada neminovno će namernika dovesti do čuvene Grčkoškolske ulice, nevelike, jer je duga svega stotinak koraka, ali u kojoj svako zdanje može da ispriča priču o nekoj značajnoj ličnosti Novog Sada i nekim burnim, ali i onim lepim vremenima.
Jer, na grčkoškolskim su adresama živeli i prevodilac Šekspira, doktor Jovan Andrejević Joles, i političari Miša Dimitrijević i Mihailo Polit Desančić, i predsednici Matice srpske Miloš Dimitrijević, Stevan Branovački i Aleksandar Moč, i pozorišnici Kosta i Žarko Vasiljević, kao i veliki kompozitor novosadski Isidor Bajić.
Ako je neparna strana ulice bila više političesko-teatarska, za parnu bi se moglo reći da je matičarska. U impresivnoj spratnici pod čislom 10, koja je kadgod bila u vlasništvu ugledne novosadske porodice Jovanović, živela su dva predsednika najstarijeg srpskog književnog, kulturnog i naučnog društva: Stevan Branovački i Aleksandar Moč.
Ali dok nije došao u Novi Sad, Branovački, inače rodom Senćanin, nakon što je studije prava okončao u Požunu 1826. godine, bezmalo tri decenije će poslom biti vezan isključivo za rodno mesto, gde će ili držati advokatsku kancelariju, ili biti zamenik senatora u Magistratu Potiskog distrikta ili biti sreski načelnik. U varoš novosadsku se doseljava 1854, kada je postavljen za sudiju privremenog zemaljskog suda za Vojvodstvo, a 1859. i za potpredsednika istog suda sa titulom zemaljskog sudije. Ugled u je i u novoj sredini vrlo brzo stekao, te će svega dve godine kasnije biti biran i za poslanika Ugarskog sabora ispred Novog Sada.
U srpskoj kulturnoj istoriji Stevan Branovački posebno je značajan iz dva razloga. Najpre, bio je predsednik Pozorišnog odbora Srpske čitaonice u Novom Sadu, koji je avgusta 1861. osnovao prvi profesionalni i stalni teatar u nas – Srpsko narodno pozorište. Bio je i načelnik Društva za Srpsko narodno pozorište u dva navrata. Druga linija njegove aktivnosti važna za srpsku kulturnu istoriju vezana je za Maticu srpsku. Po prelasku ove institucije iz Pešte u Novi Sad 1864. godine, izabran je najpre u njen Upravni odbor. Već naredne godine postaje Matičin potpredsednik i na tom mestu ostaje tri godine, da bi 1867. bio izabran za predsednika Matice srpske.
Uz jednogodišnju pauzu, Maticu je kroz burna i mučna istorijska događanja vodio do svoje smrti 1880. godine. Uz obaveze prema Matici bio je i predsednik Srpske crkvene opštine u Novom Sadu, jedan od patrona Srpske velike pravoslavne gimnazije, predsednik Prve trgovačke i obrtničke banke, a po suspenziji Svetozara Miletića sa mesta gradonačelnika, obavljao je tri godine i ovu dužnost. Kada se upokojio 8. febrara 1880, Matica srpska ožalio ga je crnom zastavom koja je na njenom zdanju stajala punih sedam dana, a novosadske crkve su osam dana zvonima objavljivale smrt svog istaknutog „graždanina“ Stevana Branovačkog.
Aleksandar Moč je takođe bio dugogodišnji predsednik Matice srpske , ali sasvim drugačije fele. Ovaj istaknuti pravnik i advokat, rodom uz Žablja, političar, mason, jedan od od prvaka srpskog nacionalnog pokreta u Bačkoj i Vojvodini, pitomac Velike srpske pravoslavne gimnazije, advokatsku će kancelariju u Novom Sadu otvoriti odmah pošto je stekao doktorat političkih i pravnih nauka u današnjem Klužu a tadašnjem Koložvaru. U toj će kancelariji, sa povremenim prekidima, uspešno raditi sve do svoje smrti 10. avgusta 1952.
U poslednjim danima Austrougarske monarhije krajem oktobra i početkom novembra 1918. uključio se Moč u rad Srpskog narodnog odbora u Novom Sadu i postao član njegovog najužeg rukovodstva. Sa Jašom Tomićem i još trojicom Srba dobio je zaduženje da sa tadašnjim vlastima pregovara o mirnom napuštanju grada carske vojske. Sa stranica „Srpskog lista” u tim dramatičnim trenucima rušenja ostataka ugarske vlasti nad Novim Sadom i Vojvodinom uputio je apel „Svi na palubu” i pozvao Srbe svih staleža „da se uključe u društveni i kulturni život, da spasavaju čast i interese srpskog naroda”.
A po završetku Drugog svetskog rata bio je osumnjičen za saradnju s okupatorom, i morao je da odstupi s mesta predsednika Matice srpske i da ga prepusti partizanskim oreolom zaogrnutom Vasi Stajiću. Pa ipak, kao uglednog Novosađanina nove vlasti su se trudile da ga pridobiju, te su mu navodni „ratni gresi” zaboravljeni. Biran je čak i za poslanika Narodne skupštine Vojvodine i poslanika na Trećem zasedanju AVNOJ-a, a postaće i predsednik Upravnog odbora Advokatske komore Vojvodine. Zapravo, advokaturi će Aleksandar Moč ostati veran do poslednjeg dana, dok su Matici srpskoj ostali verni njegovi potomci.
Miroslav Stajić