Dramske radionice za decu i mlade u „Mišolovci“

Zato kod njih ne postoji selekcija putem audicije jer veruju da svako dete u sebi ima dar podražavanja, ali i neku posebnost koja se može iskoristiti na sceni.

– Nikada nismo upotrebljavali, odnosno zloupotrebljavali, izraz inkluzivna grupa, ali to jesmo u realnosti jer su kod nas pronašla utočište deca s različitim, većim ili manjim, problemima – kaže Ibro Sakić. – Godinama su nam, recimo, dolazila po preporuci psihologa iz ambulante u Zmaj Ognjena Vuka, koji je posle našeg prvog javnog časa shvatio da smo mi pravo mesto za oslobađanje i socijalizaciju mladih. To je i svojevrsna priprema za život, sastavljenog od svakojakih javnih nastupa: male i velike mature, prvog ljubavnog sastanka, razgovora za posao...

Uz reklamu od usta do usta, prve dve ekipe od po šestoro školaraca vrlo brzo su porasle. Sada Teatar ima 70 članova, podeljenih u tri velike uzrasne grupe. Za sve zainteresovane trenutno, nažalost, nema mesta.

– Nije poenta u tome da dete bude deo ekipe, a da nemamo vremena da mu se posvetimo – dodaje Sakić, dotičući se tako problema koji se tiče prostora za rad. – Beskrajno smo zahvalni Visokoj školi strukovnih studija za obrazovanje vaspitača i direktorki Jovanki Ulić, koja nam je izašla u susret ustupivši nam nedeljom salu i koja je time razbila predrasudu o zatvorenosti institucija. Pošto želimo da formiramo još grupa, u potrazi smo za novim mestom za rad, ali nije lako naći neko gde buka s pozorišnih radionica neće smetati stanarima. Generalno je malo scenskih prostora u gradu, a ono što postoji, zauzeto je, budući da se Novi Sad u poslednjih dvadesetak godina udvostručio po broju stanovnika. Idealno bi bilo da imamo pozornicu jer to deci mnogo znači, iako mi možemo raditi s njima i na livadi. Neka mera bila bi i sala dovoljno velika da stanemo ukrug i da se nas petnaestak uhvati za ruke. 

Ko jednom upadne u klopku zvanu pozorište, zbog čega je teatar i dobio ime „Mišolovka”, ostaje neraskidivo vezan za njega ili profesionalno, ili kao verna publika. Zato i ne čudi što se za ovih pet godina troje članova upisalo na režiju, a jedan na dramaturgiju, što je velika stvar s obzirom na to da se prima tek osam-devet studenata. U razgovoru s najstarijom grupom saznali smo da je većini san Akademija, a strast gluma, ali da ne dolaze na probe samo zbog toga već i zbog dobre atmosfere, osećanja ispunjenosti, zajedništva i poverenja. 

– Na prvoj radionici bila sam uplašena i zabrinuta kako ću se uklopiti u ekipu, ali sam ubrzo osetila da sam prihvaćena – rekla je Helena, jedna od članica.

Na to je  Teodora dodala da su odmah bili „bačeni u vatru“, što se pokazalo kao dobra metoda.

Po tvrdnji Mateje, koji je među članovima s najdužim stažom, pitanje zašto dolazi na dramske radionice ekvivalentno je pitanju zašto jede.

– Bez toga ne mogu. Nije to samo gluma već i učenje, lično i spiritualno – dodaje on.

Danijela, koja je odmalena volela knjige i zamišljala sebe u ulozi likova, konstatuje da probe mogu biti izduvni ventil nakon što se izboriš sa sopstvenom stidljivošću i nesigurnošću.

Za njih je zajedničko i to što su već kao mali intuitivno znali da će kad-tad završiti na bini. Tako je Snežana, na uličnim predstavama, iskreno plakala poistovećujući se sa svojim lutkama, a Mihailo još kao trogodišnjak recitovanjem replika iz crtanog filma umirivao uplakane drugare u vrtiću.

Bez obzira na uzrast, deca iz Teatra mladih „Mišolovka” pokazala su da su dorasla ozbiljnim komadima. Stariji su se dokazali u „Predstavi Hamleta u selu Mrduša Donja” Ive Brešana, „Putujućem pozorištu Šopalović” Ljubomira Simovića ili „Greti” Luca Hibnera, a najmlađa grupa od sedam do deset godina izvela je Šekspirov „San letnje noći”. Odgovor na upitanost kako im to polazi za rukom jeste drugačiji sistem učenja vežbanjem koncentracije, memorije i zapažanja, kao i nadogradnjom opšte kulture, koja će ih u pozitivnom smislu odvojiti od vršnjaka.

– Oni ne dobijaju tekst u ruke, nakon čega bi usledile čitajuće i mizanscenske probe, nego se pripremaju mesecima dok ne dođu do toga. Kada smo radili antiku, prvo su dobili fotografije statua grčkih bogova, ali nismo im rekli šta predstavljaju već su imali zadatak da „izvajaju” pozu, a onda da se zapitaju ko bi tako mogao da stoji i da od toga improvizuju, dodaju, oduzimaju, igraju se, te tako uđu u srž sveta mitologije – objašnjava Sakić.

Trenutno pripremaju predstavu „Pavle Beljanski”, koja je deo projekta „Muzej mladih” gde su partneri s istoimenom spomen-zbirkom, u okviru konkursa „Publika u fokusu” Fondacije „Novi Sad 2021”, i očekuju da do kraja juna bude gotova.

– Nakon kustoskih predavanja i prikupljanja građe o tom poznatom diplomati, pravniku, pasioniranom sakupljaču i ljubitelju umetničkih dela, oživeli smo likove sa slika i autore, improvizujući u raznim prostorijama galerije, te tako stvarajući ključne scene za retrospektivni prikaz njegovog života i borbe da sačuva svoju zaostavštinu za vreme Drugog svetskog rata. Zanimljivo je to što će publika koja dođe na našu predstavu dobiti ulogu publike pred kojom je on, nekada davno, otvorio zbirku – najavio je Sakić.

Tekst i foto: S. Milačić