DR DRAŠKO REĐEP ZA DNEVNIK Spens nije zdanje, nego sećanje  

U godinama i semestrima prve genercije novosadskih fakulteta, kojoj moji ispisnici i ja ponosno pripadamo, jedina, iako ne prva javna zgrada bilo je zdanje Dunav Tise Dunava, istina nedovršene tad fasade, a novi enterijer javne telefonske govornice u staroj zgradi pošte jedno od malenih, časnih gradskih čudesa. Kuća Vujadina Boškova, u ulici Vase Stajića, bila je prava pravcata senzacija za oči. Tramvaji su još hodali, teturajući se Futoškom, Temerinskom, Dunavskom i Železničkom ulicom. Upravo u takvoj, još uvek prisutnoj, korozivnoj atmosferi desio se Spens

U svom romanu Razvezivanje (2016) Gordan Lemajić ovako prepoznaje Spens i njegov naseljeni svet:

“Ne sećam se da li je pre ili posle Svetskog prvenstva u stonom tenisu održan svetski slet pionira i omladinaca na fudbalskom stadionu, u čijoj neposrednoj blizini je sagrađen sportski centar Spens, koji je postao veoma važna geografska tačka u mom životu. Dugo godina, to je bilo jedino mesto gde se za vreme kišnih i snežnih dana moglo prošetati, pazariti, trenirati i gde je mogao biti zakazan randevu...

Vidimo se kod “kade” u osam?

Važi.

Mnoge parove spojila je ta kada. Mnogo dece je rođeno jer su se njihovi roditelji prvi put poljubili kod kade. Kada je naziv za elipsasto udubljenje u prizemlju centralnog dela Srensa, od oko pedesetak metara kvadratnih, oko kojeg su kaskade sa fosnama na ivicama koje služe za sedenje. U zlatnim vremenima, tu su se nalazili i diskoteka, bioskop, pa još jedna diskoteka, najbolji butici, restorani, kafići, Velika i Mala sportska dvorana, bazeni, klizalšte, kuglana, teretana, bioskopi, yudo sala, sala za stoni tenis...

Dejan Medaković, gospodin Vasilije, episkop sremski i potpisnik ovog raporta lamentirali su odano nad titrajem vušestoletnog vazduha u Krušedolu, kojim je overen i posvedočen ukupan naš dah, san, život sam. Upravo taj fluid niko i ne namerava, niti može da prekvalifikuje. Radi se o tome da se onima koji dolaze ostavi u amanet zona neprispodobive slobode, duhovne i telesne inteligencije, primerenosti gradu koji magično raste.

U svakom slučaju, posrećilo nam se sa Spensom. Njegove rane godine bile su izazovne, nalik prividu, sa tek dopuštenim različitostima. Spens je bio unapred. Za razliku od nekih drugih inicijativa gradskih otaca. Fabrika furfurola svakako. A onda i pojava spratnih crvenih londonskih autobusa na neravnim našim putevima, sa legendarnom rutom od Trga slobode do Majura. Odmah smo ih prozvali šekspirima, a Lala je i u njihovom kratkom veku ipak uspeo da upita kud ide taj autobus. Rekli su mu, lakonski, do Majura. “A onaj gore?” Pitanje je bilo u znaku prizemnog našeg atlasa, ulica, ondašnjeg. Spens je tad bio nalik na utopiju.

Na brod dobro osvetljen, ispred Riminija, u kultnom Felinijevom filmu. Unekoliko, bio je u tradiciji korza, pričaonica Trbine mladih u godinama kada je zračila smelošću u ulici Jovana Subotića 3 /1955-196 ), čak i sa mislima na leta na Štrandu... Politički skupovi, proslave i promocije, koncerti i ćaskanja u Gradskoj kafani u neopisivom maniru starih novosadskih kafana. Onde sam, ako to koga zanima, kao komesar otvorio reprezentativnu izložbu umetnosti Vojvodine na početku novog milenija (postavljenoj pre toga i u novobeogradskoj ambasadi Republike Slovačke), i onde su promovisana Antićeva dela u šest knjiga, u izdanju “Dnevnika” (1982). Onde se desio novi vid života jednog još uvek dremljivog grada.

Ali, to je bilo samo nekad.

Kada danas slušam i vidim kako patentirani galamayije i dežurni sunđeri jadikuju nad tim godinama Spensa, ond uočavam da svi ti vapaji polaze od njihove nasušne potrebe da ulepšavaju i menjaju i vlastita iskustva. Nije, dakle, u pitanju Spens, nego doživljaj ranih godina, tako varljiv. Nije li baš Crnjanski, i u vreme kada je u Novom Sadu napisao “Sumatru”, govorio kako su memoari najzanimljiviji deo naše književnosti. I to osobito kada ne kazuju istinu.

Život nije vodzilj Fejdoa, u kome rezoner, to jest onaj čovek sa stepeništa, postaje ođednom mudar i proročki pozicioniran. Život je budućnost koju itekako, na ovaj ili onaj način, možemo i moramo da ostvarujemo.

Spens je na svom početku bio naše nezamenljivo rame za plakanje. Onde se zaista govorilo i opominjalo kako su u cara Trajana kozje uši. Sve na bekgraundu samodoprinosa svih nas, svakojakih, za njegovu izgradnju. Danas je to ruina, sa sumornim ostacima nekadašnjeg mitskog ozarenja, jama bez dna koju itekako svejedno što nedefinisano ni jedan naš dotirani iznos ne može da prepokrije.

Kad se danas i ovde, i još ponegde kuka nad sudbinom Spensa, koji je posle dvadesetak godina od izgradnje Žeželjove ćuprije, bio amblem grada, onda valja reći da on, taj prostor slobode, nije u potrošenom betonu i napuklim staklima, nego u onoj emanaciji trajanja koja je jedino dostojna spomeničke pažnje.

Prvi šestocifreni broj stanovnika u Novom Sadu dosegnut je tek 1961, kada se u popisu žitelja navodi broj od 102.385. Ni najsmeliji umovi našeg urbanizma nisu računali sa današnjom policentričnošću grada. Ulica Laze Telečkog, kejovi na Dunavu, samo su neki od primera da se glagol dešavati ovde najčešće spominje u pluralu. Legendarni, planetarni Vembli takođe je sazdan iznova.

I kao što je naveliko izvikana floskula kako je Novi Sad grad po meri čoveka, tako i naš pretpostavljeni, novi Spens upravo računa sa energetskom, urbanističkom namenskom samerljivošću. Uostalom, nije Marija Trandafil, izuzetna naša zadužbinarka, sve zveckajući pred noć ključevima svoje brižnosti, ostavila u amanet generacijama čatrlje, nego zdanja u kojima su i značajne naše nacionalne institucije.

Više marim rečene ključeve iste Marije Trandafil, i zvekir na već nepostojećim vratima Kamberove kuće, i okus zelenih kajsija, tih naših prustovskih madlena, u stihovima Đorđa Balaševića, i ljubičasti sumrak koji se začinje kod nekadašnje podoficirske bašte u Dunavskoj, nego ostatke ostataka izraubovane kaldrme Spensa. Svaka čast i šanku za kojim se okupljaju parničari, očekujući termin ročišta ili baš presude, kao i tom sjajnom zaklonu od kiše. Tako nalik na holove zlatiborskog hotela “Palisad”. To su sve naše lokalne znamenitosti koje su to zahvaljujući navikama, koje je kongenijalno opisao i dopiso Vladan Desnica u “Zimskom ljetovanju”. Sve ostalo su manje više samo još kontejnerima namenjene relikvije jednog iščezlog sveta.

Inače, zašto se ne podsetimo da je Spens po svojoj prevashodnoj nameni nestao, ili zastao negde u polumraku zaborava, upravo u devedesetim godinama. Tada su ga preplavili butici i lažno poduzetništvo uvoznog modnog smeća, sve u znaku kontrabande. Nije, srećom, to dugo trajalo. Po pravilu, koje je poznato i u vezi sa najstarijim zanatom, kad je ponuda bogata, obilna, a potražnja tek na ivici statističke greške, onda se namah sve menja. Ali dah tog mrtvaka uporno se javlja kao dosada, neprivlačnost, nepoželjnost sama.

Sada, kada se Miloš Vučević koji ima glagole u rečenicama, gleda u oči (i) problemima svake vrste, i ogoljava sve oko sebe do potpune iskrenosti, svi se zgražavaju. Očevidno, onaj dremež u buyaku, koji ometa, ili bar nastoji da omete, svaku promenu, i ovde oblomvski, letargično yonja, remeteći napore vertikalne generacije koja ima itekako petlju našeg gradonačelnika.

Bio je iluzija. I odmah da kažem: ovo što je sad (pre)ostalo od Spensa i njegove prvobitne namene, svakako je poražavajuća deziluzija. Ruina koju priželjkuju kontejneri. Braneći tu tek izvesnu informaciju o nekadašnjem sjaju i dobro promišljenoj funkciji, posao je ili neznalački, ili zlovoljan. Svakako je bizarno da među vatrenim, kako se veli, čuvarima života i dela Spensa ima i onih koji su se, pre četrdesetak godina itekako srčano borili protiv njegovog nastajanja. Duh provincije traje i vlada kada je već i minuo polumrak zabiti.

Znate, to vam je kao sa pomalo zaboravljenim ali visoko cenjenim odelima od predranih štofova, po mogućnosti engleskim. (Naravno, sve se odnosi na stanje posle drugog svetskog rata.) Ta napomena o poreklu tvida bila je cenjena. No ne dugo. Potrošene zalihe su hitno ali stidljivo nadomeštene materijalima iz Kule. Reputacija Spenca je takođe bivala sve manja. I to pre svega opasno poremećenim uslovima profita. U svakom slučaju, ruinu koju oplakuje i politički otpad, valja ukloniti. Kako bi se Spensu povrtilo njegovo istinito biće.

Ko to kaže da nova scenografija, ako baš hoćete i novi performans ne može biti atraktivniji i “po meri čoveka” baš u bogatom spletu funkcionalnosti i mašte.

Kako je krenulo, ne bi me uopšte iznenadilo kada bi za takozvano devastiranje i rušenje Spensa bio hitro okrivljen dinamični i neprikosnoveno radljivi i marljivi Aleksandar Vučić.

Ponovo beležim: niko i nikada nije predlagao ili pokušavao da devastira osnovnu kulturnu i sportsku i socijalnu misiju koju je naš vajkadašnji samodoprinos omogućio Spensu. Radi se o samerljivosti rashoda, potrebama, moćne naše kolevke hleba i razuma.

Podsetimo se iskreno i bez zazora: Spens nije zdanje, nego sećanje, pretpostavka novih mogućnosti, i to pre svega za neke druge ispisnike, sasvim mlade.

(Autor je poznati novosadski esejista, književni kritičar i istoričar)