ДР ДРАШКО РЕЂЕП ЗА ДНЕВНИК Спенс није здање, него сећање  

У годинама и семестрима прве генерције новосадских факултета, којој моји исписници и ја поносно припадамо, једина, иако не прва јавна зграда било је здање Дунав Тисе Дунава, истина недовршене тад фасаде, а нови ентеријер јавне телефонске говорнице у старој згради поште једно од малених, часних градских чудеса. Кућа Вујадина Бошкова, у улици Васе Стајића, била је права правцата сензација за очи. Трамваји су још ходали, тетурајући се Футошком, Темеринском, Дунавском и Железничком улицом. Управо у таквој, још увек присутној, корозивној атмосфери десио се Спенс

У свом роману Развезивање (2016) Гордан Лемајић овако препознаје Спенс и његов насељени свет:

“Не сећам се да ли је пре или после Светског првенства у стоном тенису одржан светски слет пионира и омладинаца на фудбалском стадиону, у чијој непосредној близини је саграђен спортски центар Спенс, који је постао веома важна географска тачка у мом животу. Дуго година, то је било једино место где се за време кишних и снежних дана могло прошетати, пазарити, тренирати и где је могао бити заказан рандеву...

Видимо се код “каде” у осам?

Важи.

Многе парове спојила је та када. Много деце је рођено јер су се њихови родитељи први пут пољубили код каде. Када је назив за елипсасто удубљење у приземљу централног дела Сренса, од око педесетак метара квадратних, око којег су каскаде са фоснама на ивицама које служе за седење. У златним временима, ту су се налазили и дискотека, биоскоп, па још једна дискотека, најбољи бутици, ресторани, кафићи, Велика и Мала спортска дворана, базени, клизалште, куглана, теретана, биоскопи, yudo сала, сала за стони тенис...

Дејан Медаковић, господин Василије, епископ сремски и потписник овог рапорта ламентирали су одано над титрајем вушестолетног ваздуха у Крушедолу, којим је оверен и посведочен укупан наш дах, сан, живот сам. Управо тај флуид нико и не намерава, нити може да преквалификује. Ради се о томе да се онима који долазе остави у аманет зона неприсподобиве слободе, духовне и телесне интелигенције, примерености граду који магично расте.

У сваком случају, посрећило нам се са Спенсом. Његове ране године биле су изазовне, налик привиду, са тек допуштеним различитостима. Спенс је био унапред. За разлику од неких других иницијатива градских отаца. Фабрика фурфурола свакако. А онда и појава спратних црвених лондонских аутобуса на неравним нашим путевима, са легендарном рутом од Трга слободе до Мајура. Одмах смо их прозвали шекспирима, а Лала је и у њиховом кратком веку ипак успео да упита куд иде тај аутобус. Рекли су му, лаконски, до Мајура. “А онај горе?” Питање је било у знаку приземног нашег атласа, улица, ондашњег. Спенс је тад био налик на утопију.

На брод добро осветљен, испред Риминија, у култном Фелинијевом филму. Унеколико, био је у традицији корза, причаоница Трбине младих у годинама када је зрачила смелошћу у улици Јована Суботића 3 /1955-196 ), чак и са мислима на лета на Штранду... Политички скупови, прославе и промоције, концерти и ћаскања у Градској кафани у неописивом маниру старих новосадских кафана. Онде сам, ако то кога занима, као комесар отворио репрезентативну изложбу уметности Војводине на почетку новог миленија (постављеној пре тога и у новобеоградској амбасади Републике Словачке), и онде су промовисана Антићева дела у шест књига, у издању “Дневника” (1982). Онде се десио нови вид живота једног још увек дремљивог града.

Али, то је било само некад.

Када данас слушам и видим како патентирани galamayijе и дежурни сунђери јадикују над тим годинама Спенса, онд уочавам да сви ти вапаји полазе од њихове насушне потребе да улепшавају и мењају и властита искуства. Није, дакле, у питању Спенс, него доживљај раних година, тако варљив. Није ли баш Црњански, и у време када је у Новом Саду написао “Суматру”, говорио како су мемоари најзанимљивији део наше књижевности. И то особито када не казују истину.

Живот није водзиљ Фејдоа, у коме резонер, то јест онај човек са степеништа, постаје ођедном мудар и пророчки позициониран. Живот је будућност коју итекако, на овај или онај начин, можемо и морамо да остварујемо.

Спенс је на свом почетку био наше незаменљиво раме за плакање. Онде се заиста говорило и опомињало како су у цара Трајана козје уши. Све на бекграунду самодоприноса свих нас, свакојаких, за његову изградњу. Данас је то руина, са суморним остацима некадашњег митског озарења, јама без дна коју итекако свеједно што недефинисано ни један наш дотирани износ не може да препокрије.

Кад се данас и овде, и још понегде кука над судбином Спенса, који је после двадесетак година од изградње Жежељове ћуприје, био амблем града, онда ваља рећи да он, тај простор слободе, није у потрошеном бетону и напуклим стаклима, него у оној еманацији трајања која је једино достојна споменичке пажње.

Први шестоцифрени број становника у Новом Саду досегнут је тек 1961, када се у попису житеља наводи број од 102.385. Ни најсмелији умови нашег урбанизма нису рачунали са данашњом полицентричношћу града. Улица Лазе Телечког, кејови на Дунаву, само су неки од примера да се глагол дешавати овде најчешће спомиње у плуралу. Легендарни, планетарни Вембли такође је саздан изнова.

И као што је навелико извикана флоскула како је Нови Сад град по мери човека, тако и наш претпостављени, нови Спенс управо рачуна са енергетском, урбанистичком наменском самерљивошћу. Уосталом, није Марија Трандафил, изузетна наша задужбинарка, све звецкајући пред ноћ кључевима своје брижности, оставила у аманет генерацијама чатрље, него здања у којима су и значајне наше националне институције.

Више марим речене кључеве исте Марије Трандафил, и звекир на већ непостојећим вратима Камберове куће, и окус зелених кајсија, тих наших прустовских мадлена, у стиховима Ђорђа Балашевића, и љубичасти сумрак који се зачиње код некадашње подофицирске баште у Дунавској, него остатке остатака израубоване калдрме Спенса. Свака част и шанку за којим се окупљају парничари, очекујући термин рочишта или баш пресуде, као и том сјајном заклону од кише. Тако налик на холове златиборског хотела “Палисад”. То су све наше локалне знаменитости које су то захваљујући навикама, које је конгенијално описао и дописо Владан Десница у “Зимском љетовању”. Све остало су мање више само још контејнерима намењене реликвије једног ишчезлог света.

Иначе, зашто се не подсетимо да је Спенс по својој превасходној намени нестао, или застао негде у полумраку заборава, управо у деведесетим годинама. Тада су га преплавили бутици и лажно подузетништво увозног модног смећа, све у знаку контрабанде. Није, срећом, то дуго трајало. По правилу, које је познато и у вези са најстаријим занатом, кад је понуда богата, обилна, а потражња тек на ивици статистичке грешке, онда се намах све мења. Али дах тог мртвака упорно се јавља као досада, непривлачност, непожељност сама.

Сада, када се Милош Вучевић који има глаголе у реченицама, гледа у очи (и) проблемима сваке врсте, и огољава све око себе до потпуне искрености, сви се згражавају. Очевидно, онај дремеж у buyaku, који омета, или бар настоји да омете, сваку промену, и овде обломвски, летаргично yonja, реметећи напоре вертикалне генерације која има итекако петљу нашег градоначелника.

Био је илузија. И одмах да кажем: ово што је сад (пре)остало од Спенса и његове првобитне намене, свакако је поражавајућа дезилузија. Руина коју прижељкују контејнери. Бранећи ту тек извесну информацију о некадашњем сјају и добро промишљеној функцији, посао је или незналачки, или зловољан. Свакако је бизарно да међу ватреним, како се вели, чуварима живота и дела Спенса има и оних који су се, пре четрдесетак година итекако срчано борили против његовог настајања. Дух провинције траје и влада када је већ и минуо полумрак забити.

Знате, то вам је као са помало заборављеним али високо цењеним оделима од предраних штофова, по могућности енглеским. (Наравно, све се односи на стање после другог светског рата.) Та напомена о пореклу твида била је цењена. Но не дуго. Потрошене залихе су хитно али стидљиво надомештене материјалима из Куле. Репутација Спенца је такође бивала све мања. И то пре свега опасно поремећеним условима профита. У сваком случају, руину коју оплакује и политички отпад, ваља уклонити. Како би се Спенсу повртило његово истинито биће.

Ко то каже да нова сценографија, ако баш хоћете и нови перформанс не може бити атрактивнији и “по мери човека” баш у богатом сплету функционалности и маште.

Како је кренуло, не би ме уопште изненадило када би за такозвано девастирање и рушење Спенса био хитро окривљен динамични и неприкосновено радљиви и марљиви Александар Вучић.

Поново бележим: нико и никада није предлагао или покушавао да девастира основну културну и спортску и социјалну мисију коју је наш вајкадашњи самодопринос омогућио Спенсу. Ради се о самерљивости расхода, потребама, моћне наше колевке хлеба и разума.

Подсетимо се искрено и без зазора: Спенс није здање, него сећање, претпоставка нових могућности, и то пре свега за неке друге исписнике, сасвим младе.

(Аутор је познати новосадски есејиста, књижевни критичар и историчар)