ĐAČKO IGRALIŠTE NEKADA NAJOPREMLJENIJI SPORTSKI KOMPLEKS U JUGOSLAVIJI Zlatno doba od 1936. do 1941. godine

Davnih 30-ih godina prošlog veka, inicijativu za njegovu izgradnju dao je tadašnji direktor Novosadske gimnazije Mirko Balubdžić. Zamisao se ostvarila tek kada su 4. novembra 1935. godine, u ime nastavničkog saveta, potonji direktor dr Branko Magarašević i profesori dr Nikola Prodanović i dr Svetislav Marić, posetili bana Dunavske banovine Svetislava Paunovića i zamolili ga da tom prilikom „ovoj Gimnaziji ukaže potrebnu pažnju i da moralno i materijalno pomogne njeno delovanje”.

Izgradnju Đačkog igrališta na površini od tri hektara vodila je Prva muška realna gimnazija Kralja Aleksandra I sa Zajednicom doma i škole i Higijenskim zavodom. Na projektu su, po ugledu na zagrebačko igralište, radili inženjer Milutin Tatić i arhitekta Milorad Radonić, dok je brigu o uređenju botaničke bašte vodio Franjo Horvat. Izdašnu pomoć pri izgradnji pružili su Kraljevska banska uprava Dunavske banovine, Gradsko načelstvo i roditelji učenika.

Đačko igralište je svečano otvoreno 31. maja 1936. godine, uz oduševljenje Novosađana, jer su se jedina dva slična sportska kompleksa u Jugoslaviji tada nalazila u Zagrebu i Beogradu. Čak 4.000 ljudi željno je iščekivalo svečano osvećenje zastava, što su učinili pravoslavni, a potom katolički katiheta. Za zastave su kumovi i kumice vezali trake i predali ih predsednicima sekcije podmlatka Jadranske straže, čiju je himnu zatim otpevao hor učenika Državne realne muške gimnazije. Potom su održani govori, a za kraj je usledila velika povorka đaka, koja je uz muziku sat vremena marširala novosadskim ulicama. Toga dana je po podne održana i prva javna vežba učenika i učenica srednjih škola.

Zlatno doba ovog kompleksa trajalo je od njegovog otvaranja pa sve do 1941. godine. Izgrađeno je negovano travno polje za sletske vežbe i atletske bacačke discipline, konstruisana je kružna atletska staza dužine 333 metara, koja se zimi pretvarala u klizalište, a uređena su i zaletišta za atletske skokove. Uz teren za sletove bile su tribine, koje su mogle da prime i do 5.000 gledalaca, kao i kuća za domara-čuvara, garderoba i amfiteatar za predavanja. U drugom delu objekta nalazila se zgrada namenjena odmoru i oporavku učenika, a uz nju su podignuti tereni za tenis, odbojku i košarku. Oko igrališta su zasađeni jablanovi da ga štite od košave, ubrzo postajući i njegovo obeležje. Tamo je održavana nastava fizičke kulture, a đaci su se i pored nje bavili sportom i takmičili, za šta su im bile dostupne prepone za trčanje, stalci za skokove, diskovi, kladiva, koplja, kugle, hronometri-štoperice i svi ostali neophodni rekviziti tada čuvene nemačke firme „Berg”, čega nije bilo ni na jednom školskom stadionu u zemlji.

U novijoj istoriji, Đačko igralište je bilo renovirano 2009. godine, povodom Evropskog juniorskog prvenstva u atletici, čiji je domaćin bio upravo Novi Sad. Tada je korišćen kao pomoćni stadion na kom su se takmičari zagrevali, a nastupali na stadionu „Karađorđe”. Renovirane su tribine, bacačka borilišta i atletska staza, ali sa unutrašnjom ivicom dužine 368,5 metara, umesto 400, što nije inače standardna praksa, jer atletski stadioni moraju biti svuda u svetu istih, propisanih dimenzija. Ukoliko se ove mere ne ispoštuju, na njemu ne smeju da se održavaju zvanična atletska takmičenja i samim tim ne mogu ni da se priznaju ostvareni rezultati atletičara.

Prve banovinske srednjoškolske igre sa sletom i atletskim nadmetanjima, koje su održane 27. i 28. maja 1939, bile su najveća manifestacija pre početka rata. Učestvovalo je 250 atletičara i 1.830 vežbača u sletskim disciplinama iz 16 škola Dunavske banovine, a najbolje rezultate u atletici postigle su Subotička, novosadska Gimnazija Kralja Aleksandra I i Petrovgradska (Zrenjaninska) gimnazija.

Za vreme okupacije, Đačko igralište je, kao i Sokolski dom, dato u vlasništvo organizaciji „Levente”, a posle oslobođenja je preimenovano u Omladinsko igralište i proglašeno društvenom svojinom grada. Rešenjem Skupštine opštine, od 1964. dodeljeno je na trajno korišćenje Univerzitetu u Novom Sadu, čiji ga je savet dve godine kasnije ustupio svom Centru za fizičku kulturu.

Međutim, objekat je dugo bio zapušten i uglavnom je korišćen za fudbalske utakmice kluba „Indeks”. Tek je 1992. osnovan Fond za revitalizaciju Univerzitetskog sportskog centra Đačko igralište, ali je malo šta od raznih planova realizovano. Tek je četiri godine kasnije, povodom 60-godišnjice Igrališta, a na inicijativu njegovog tadašnjeg upravnika Ljubomira Cvejanovića, zaista učinjena neka promena: podignuta su tri zemljana teniska terena, obnovljena je atletska staza i u središtu kompleksa izgrađena česma sa pijaćom vodom, koju je dizajnirao arhitekta Ilija Protić.

Ovaj objekat danas služi za održavanje nastave fizičkog vaspitanja, treninga raznih sportova, fudbalskih utakmica kluba „Indeks”, kao i za slobodnu rekreaciju građana. Uprkos činjenici da vrvi od ljudi, pogotovo leti u večernjim satima, u poslednjih 14 godina nije doživeo potrebne promene i polako postaje sve tužniji prizor. Nekada najopremljeniji objekat ovog tipa u Jugoslaviji sada nema ni toalete, tereni su zapušteni, a kante za smeće se svako malo prelivaju. Postoje dve česme, koje s vremena na vreme i ne rade, i nekoliko jablanova koji tužno stoje kao sećanje na stare dane.

       N. Šolaja