Četiri sina karlovački bogoslovi

nisu krili ni maturanti, ali ni njihovi najbliži, koji poslednjih godina imaju običaj da zajedno sa svojom decom podele te trenutke sreće. Među mnogobrojnim roditeljima tog dana najviše razloga za sreću, čini se, imala je Merima Krudulj iz Beča. Njen najmlađi sin Simeon, kao i dvadesetorica njegovih vršnjaka, okončao je školu, iako ih sve u prvoj polovini juna očekuje i polaganje maturskog ispita iz sedam predmeta, ali radost te žene čini drugačijom činjenica da je Simeon njen četvrti sin koji je završio Kalovačku bogosloviju!

– Moja sreća je ogromna – kaže Merima Krudulj. – To se ne može rečima objasniti. Time što su sva četvorica završila ovu bogosloviju, a za sada trojica i postali sveštenici, najveće je ispunjenje koje sam postigla u životu – zadobiti Hrista i dati mu decu da mu služe. Presrećna sam, ali bila je to i velika žrtva – odvojiti decu u 14. godini i poslati daleko od sebe na školovanje, ali  znala sam da ih dajem Hristu.

Najstariji Simeonov brat Darko (1973) sveštenik je i predavač u Donjoj Austriji, dok je Ljubomir (1977) sveštenoslužitelj i predavač u Gornjoj Austriji. Jovan (1987) je nakon završetka studija u Beču lane rukopoložen i predaje u Tirolu. Za Simeona Merima je očekivala da će se posvetiti muzičkoj karijeri – kao mali bio je  član hora  Bečkih dečaka i svirao klavir – međutim i on je pošao stopama starije braće.

– Kada sam upisivala Simeona u Bogosloviju, tadašnji rektor me je dočekao rečima: „Pa zar i četvrti sin?“ – priča s osmehom Merima. – Bila je to njegova odluka. Skroz je odličan, upisaće Teološki fakultet u Minhenu, ali će poraditi i na svom muzičkom obrazovanju.

Koliko je činjenica da su četiri Merimina sina odabrala sveštenički poziv vredna pažnje, toliko je zanimljiv i njen životni put. Merima je rodom iz Zrenjanina, gde je završila medicinsku školu. Odrasla je bez roditeljske ljubavi, s babom i dedom, u kuću u kojoj se, kako kaže, nije slavio Božić niti ime Božje.

– Deda je bio ruski oficir, zagriženi ateista – kaže Merima. – Moj prvi kontakt s crkvom bio je plod moje radoznalosti. Imala sam drugaricu čiji otac je bio crkvenjak pa sam s njom krišom odlazila u crkvu, što se mojima nije dopadalo, čak me je baka zbog toga kažnjavala. Po završetku škole, odselili smo se u Beč, gde isprva nisam odlazila u crkvu. Tek nakon petnaestak godina ponovo uspostavljam kontakt s crkvom, ali ovog puta na pravi, istinski način.

Po rečima te energične žene, o pravoslavlju i liturgijskom životu uopšte ništa nije znala, i prvo što je uradila je da od sveštenika u Beču zatraži literaturu. Počela je da istražuje, uči, spoznaje i vodi bogoslužbeni život. I obavezno je u crkvu vodila sinove.

– Počela sam da živim potpuno drugačijim životom. Bio je to totalni preokret – napominje Merima.

Pored sinova, i ona je usavršavala svoje teološko znanje. Uporedo s radom u jednoj bečkoj laboratoriji, završila je i teologiju u Beogradu, ali njeno usavršavanje i dalje traje.

Z. Milosavljević

Veroučiteljski rad, volontiranje, pevanje...

Kad god dođe u Sremske Karlovce, ne propušta priliku da zapeva, da li za pevnicom u Sabornoj crkvi – što inače redovno radi i u bečkoj pravoslavnoj crkvi Uspenja Presvete Bogorodice – ili zajedno s ovdašnjim horom „Sveti Arsenije”. Dugom nizu uloga koje u svojoj životnoj karijeri ima, kao što je veroučiteljski rad, volontiranje u bečkom zatvoru, pevanje u crkvi, Merima s ponosom dodaje i ulogu bake šestoro unučadi.