Четири сина карловачки богослови

нису крили ни матуранти, али ни њихови најближи, који последњих година имају обичај да заједно са својом децом поделе те тренутке среће. Међу многобројним родитељима тог дана највише разлога за срећу, чини се, имала је Мерима Крудуљ из Беча. Њен најмлађи син Симеон, као и двадесеторица његових вршњака, окончао је школу, иако их све у првој половини јуна очекује и полагање матурског испита из седам предмета, али радост те жене чини другачијом чињеница да је Симеон њен четврти син који је завршио Каловачку богословију!

– Моја срећа је огромна – каже Мерима Крудуљ. – То се не може речима објаснити. Тиме што су сва четворица завршила ову богословију, а за сада тројица и постали свештеници, највеће је испуњење које сам постигла у животу – задобити Христа и дати му децу да му служе. Пресрећна сам, али била је то и велика жртва – одвојити децу у 14. години и послати далеко од себе на школовање, али  знала сам да их дајем Христу.

Најстарији Симеонов брат Дарко (1973) свештеник је и предавач у Доњој Аустрији, док је Љубомир (1977) свештенослужитељ и предавач у Горњој Аустрији. Јован (1987) је након завршетка студија у Бечу лане рукоположен и предаје у Тиролу. За Симеона Мерима је очекивала да ће се посветити музичкој каријери – као мали био је  члан хора  Бечких дечака и свирао клавир – међутим и он је пошао стопама старије браће.

– Када сам уписивала Симеона у Богословију, тадашњи ректор ме је дочекао речима: „Па зар и четврти син?“ – прича с осмехом Мерима. – Била је то његова одлука. Скроз је одличан, уписаће Теолошки факултет у Минхену, али ће порадити и на свом музичком образовању.

Колико је чињеница да су четири Меримина сина одабрала свештенички позив вредна пажње, толико је занимљив и њен животни пут. Мерима је родом из Зрењанина, где је завршила медицинску школу. Одрасла је без родитељске љубави, с бабом и дедом, у кућу у којој се, како каже, није славио Божић нити име Божје.

– Деда је био руски официр, загрижени атеиста – каже Мерима. – Мој први контакт с црквом био је плод моје радозналости. Имала сам другарицу чији отац је био црквењак па сам с њом кришом одлазила у цркву, што се мојима није допадало, чак ме је бака због тога кажњавала. По завршетку школе, одселили смо се у Беч, где испрва нисам одлазила у цркву. Тек након петнаестак година поново успостављам контакт с црквом, али овог пута на прави, истински начин.

По речима те енергичне жене, о православљу и литургијском животу уопште ништа није знала, и прво што је урадила је да од свештеника у Бечу затражи литературу. Почела је да истражује, учи, спознаје и води богослужбени живот. И обавезно је у цркву водила синове.

– Почела сам да живим потпуно другачијим животом. Био је то тотални преокрет – напомиње Мерима.

Поред синова, и она је усавршавала своје теолошко знање. Упоредо с радом у једној бечкој лабораторији, завршила је и теологију у Београду, али њено усавршавање и даље траје.

З. Милосављевић

Вероучитељски рад, волонтирање, певање...

Кад год дође у Сремске Карловце, не пропушта прилику да запева, да ли за певницом у Саборној цркви – што иначе редовно ради и у бечкој православној цркви Успења Пресвете Богородице – или заједно с овдашњим хором „Свети Арсеније”. Дугом низу улога које у својој животној каријери има, као што је вероучитељски рад, волонтирање у бечком затвору, певање у цркви, Мерима с поносом додаје и улогу баке шесторо унучади.