Begečka jama: Mesto u kom vladaju sklad i zakoni prirode

Mir­na vo­da, hlad­no piv­ce i od­sjaj pla­vet­ni­la ve­drog ne­ba na po­vr­ši­ni vo­de, do­volj­ni su lju­bi­te­lji­ma pra­vih vred­no­sti da upot­pu­ne svoj slo­bo­dan dan i po­ju­re van ur­ba­nih gra­ni­ca ci­vi­li­za­ci­je do me­sta u kom vla­da­ju sklad i za­ko­ni pri­ro­de.

Oba­lu kra­se par­ki­ra­ni čam­ci ko­ji svo­jim ša­re­ni­lom bo­ja da­ju po­seb­nu no­tu lju­ba­zno­sti ce­log kra­ja, dok po ne­ki no­si usa­mlje­nog pe­ca­ro­ša za­ba­če­ne gla­ve, ko­ji ti­ho u ma­šti usnu­lo usva­ja to­plo­tu upe­kle zve­zde.

Par pe­ca­ro­ša oti­snu­lo se u sre­di­šte vo­de čam­ci­ma, dok ne­ki ve­sli­ma tek tre­ba da stig­nu na za­cr­ta­no od­re­di­šte. Za­jed­no, svo­jim ak­tiv­no­sti­ma do­pri­no­se po­vre­me­nom us­ko­vi­tla­va­nju mir­ne vo­de i stva­ra­nju rit­mič­nih ta­la­sa, ko­ji s vre­me­na na vre­me raz­bi­ja­ju mo­no­to­ni­ju rav­ne li­ni­je na po­vr­ši­ni.

Po­pri­lič­nu idi­lu je­se­njeg, a u su­šti­ni let­njeg da­na, ulep­ša­la je i jed­na si­vo be­la ča­plja, sa na­ranyastim oštrim klju­nom ko­ja je sle­te­la u pli­ćak. Mir­no­ću nje­nog le­ta po­re­me­ti­la je glad, te je svra­ti­la u po­tra­zi za ple­nom. Na­kon obe­do­va­nja, ra­ši­ri­la je kri­la i od­le­te­la si­ta i za­do­volj­na u prav­cu is­to­ka, a ta le­po­ta od­vi­ja­nja za­ko­na pri­ro­de i igra lov­ca i ple­na, ka­ko su se slo­ži­li svi pri­sut­ni, jed­no­stav­no je ne­pro­ce­nji­va. Za­to se Be­geč­ka ja­ma po mi­šlje­nju za­lju­blje­ni­ka u taj Park pri­ro­de mo­že oka­rak­te­ri­sa­ti kao raj na ze­mlji u kom vla­da­ju ži­vot i sve­tlost, bez ob­zi­ra na to ko­je je go­di­šnje do­ba u pi­ta­nju.

I. Bak­maz