Бегечкa јамa: Место у ком владају склад и закони природе

Мир­на во­да, хлад­но пив­це и од­сјај пла­вет­ни­ла ве­дрог не­ба на по­вр­ши­ни во­де, до­вољ­ни су љу­би­те­љи­ма пра­вих вред­но­сти да упот­пу­не свој сло­бо­дан дан и по­ју­ре ван ур­ба­них гра­ни­ца ци­ви­ли­за­ци­је до ме­ста у ком вла­да­ју склад и за­ко­ни при­ро­де.

Оба­лу кра­се пар­ки­ра­ни чам­ци ко­ји сво­јим ша­ре­ни­лом бо­ја да­ју по­себ­ну но­ту љу­ба­зно­сти це­лог кра­ја, док по не­ки но­си уса­мље­ног пе­ца­ро­ша за­ба­че­не гла­ве, ко­ји ти­хо у ма­шти усну­ло усва­ја то­пло­ту упе­кле зве­зде.

Пар пе­ца­ро­ша оти­сну­ло се у сре­ди­ште во­де чам­ци­ма, док не­ки ве­сли­ма тек тре­ба да стиг­ну на за­цр­та­но од­ре­ди­ште. За­јед­но, сво­јим ак­тив­но­сти­ма до­при­но­се по­вре­ме­ном ус­ко­ви­тла­ва­њу мир­не во­де и ства­ра­њу рит­мич­них та­ла­са, ко­ји с вре­ме­на на вре­ме раз­би­ја­ју мо­но­то­ни­ју рав­не ли­ни­је на по­вр­ши­ни.

По­при­лич­ну иди­лу је­се­њег, а у су­шти­ни лет­њег да­на, улеп­ша­ла је и јед­на си­во бе­ла ча­пља, са na­ranyastim оштрим кљу­ном ко­ја је сле­те­ла у пли­ћак. Мир­но­ћу ње­ног ле­та по­ре­ме­ти­ла је глад, те је свра­ти­ла у по­тра­зи за пле­ном. На­кон обе­до­ва­ња, ра­ши­ри­ла је кри­ла и од­ле­те­ла си­та и за­до­вољ­на у прав­цу ис­то­ка, а та ле­по­та од­ви­ја­ња за­ко­на при­ро­де и игра лов­ца и пле­на, ка­ко су се сло­жи­ли сви при­сут­ни, јед­но­став­но је не­про­це­њи­ва. За­то се Бе­геч­ка ја­ма по ми­шље­њу за­љу­бље­ни­ка у тај Парк при­ро­де мо­же ока­рак­те­ри­са­ти као рај на зе­мљи у ком вла­да­ју жи­вот и све­тлост, без об­зи­ра на то ко­је је го­ди­шње до­ба у пи­та­њу.

И. Бак­маз