Bajkeri velikog srca slavili rođendan
Moto-klub “Otpisani” iz Sremske Kamenice je obeležio nimalo baksuzni trinaesti rođendan. Iako su nastali 29. novembra (bez ikakvih političkih asocijacija, jer je to
zabranjena tema u klubu), subota je bila i više nego prigodna za proslavu bajkera koji su Novosađanima najpoznatiji po svojoj humanitarnoj akciji “Moto Deda Mrazovi”.
Uz rock’n’roll muziku, miris topljenih čvaraka, pečenja, paprikaša, po koje čašice… “Otpisani” su upisali još jednu godinu svog postojanja. Prijatelji iz nekoliko klubova bivše Juge došli su da uveličaju događaj i dokažu šta znači biti deo takve bajkerske zajednice koja je, neopravdano najčešće loše okarakterisana.
Kod stare okretnice u Sremskoj Kamenici nismo videli nijedan motor jer, ko pije taj ne vozi - jedno je od najvažnijih pravila moto-kluba. Kako nam je jedan od osnivača, Srđan Vilić Vili rekao, na učlanjenje u bilo koji klub se čeka i po godinu dana, jer je važno da kandidat dokaže da je dostojan boje tog kluba. Moraju se poštovati pravila koja isključivo idu u korist članovima: da imaju registrovane motore, dozvolu, da umeju da se ponašaju u saobraćaju u skladu sa propisima, a da se na moto-susretima ne trkaju, kako ne bi nastradali. Bilo je i onih koji su dobili “šut-kartu” zbog nediscipline i nepoštovanje tih pravila.
- Na svakom moto-skupu čeka vas rakija, a niko se ne zadrži na jednoj. Zato je svima zabranjeno od naših članova da učestvuju u defileima, jer ne smete da vozite kada ste pijani - naglašava Vladimir Bucalo, jedan od “Otpisanih” i dodaje da svim svežim vozačima savetujemo da se učlane u neki klub, kako bi naučili kako da se ponašaju i ne nastradaju.
Kažu da naziv “Otpisani” nema nikakve veze sa jugoslovenskim filmom, već da je nastao zbog baš matorih motora koje su tada, njih nekoliko drugara, vozili i koji su bili otpisani u svakom smislu.
Srđan Vilić Vili zajedno sa svojom ženom, za koju naglašava da je uvek iz nekog razloga u pravu, obišao preko 20 zemalja sveta, a sa klubom je prešao preko milion kilometara.
- Mi smo klub koji je najviše proputovao. Danas ti sve mogu oduzeti, ali ono što si doživeo na putovanjima, to ti niko ne može uzeti. Najradije se sećam Sirije, evo, ovde imamo i pesak u staklenoj boci - pokazujem nam ponosni Vili kojem je veoma žao što je Palmira sada uništena, žao mu je i tih ljudi i što više ne može da ide u taj kraj.
Priznaje, za migrante nisu organizovali nijednu humanitarnu akciju, makar za sada. Ali, ono po čemu jesu prepoznatljivi i čime svakako da ruše predrasude o “strašnim, zlim, prljavim bajkerima”, jeste akcija “Moto Deda Mrazovi” koju su prvi put organizovali pre 12 godina. Poslednjeg vikenda u godini, ovog puta će to biti 27. decembra, poklanjaju paketiće deci. Tom prilikom se udružuju i sa ostalim članovima moto-klubova, te se čitav događaj pretvori u lepo druženje. Takođe, rado se priključuju i akcijama davanja krvi, a nedavno su bili i volonteri u okviru “Velikog kola za Ginisa”.
Kaže da neko pozitivno rivalstvo među klubovima možda i postoji, ali da takvi momenti nisu poenta njihovih postojanja. Naprotiv. Osnovne ciljeve koje imaju su druženje i ljubav prema motociklima.
- Pokazao sam vam rođendansku video-čestitku od naših prijatelja iz Rusije. Neki su se potrudili da nam nešto kažu i na srpskom jeziku - ne krije Vili oduševljenje, uporno spominjući kako se naježi svaki put kada pogleda snimak.
Rođendansku žurku uveličali su i gosti iz Hrvatske.
- Dolazim ovde makar jednom mesečno - priča nam Ivica Kumer iz Virovitice, mesta između Zagreba i Osjeka. Motor vozim intenzivno već 15 godina. Ne znam kako da objasnim, šta je to što me toliko privlači. Celi sklop svega, druženje, jednostavno ne mogu bez toga - objašnjava Ivica koji preferira detaljna putovanja “od sela do sela”, a na godišnjem nivou pređe oko 15 hiljada kilometara.
- Ovo je zavisnost u svakom smislu. Ko se jednom učlani u moto-klub, teško da će iz njega izaći. Bilo je pokušaja, ali svi se vrate - zaključuje Vili, koji, uprkos zabranjenoj politici, ne krije jugonostalgičnost od prvog dana, koju nikada niko od njih neće otpisati.
L. Radlovački