SAT RADA U NORVEŠKOJ VREDI KAO PET U BUGARSKOJ Zašto je isti posao pet puta skuplji u pojedinim zemljama?

Razlika između najviših i najnižih troškova je više od pet puta, što ukazuje na ozbiljne regionalne nejednakosti.

Prema podacima Eurostata, 2024. sat rada u Evropskoj uniji koštao je u proseku 33,5 evra, dok je raspon bio od 10,6 evra u Bugarskoj do 55,2 evra u Luksemburgu.

Sever i Zapad prednjače u pogledu troškova rada

Najveći troškovi rada beleže se u severnoj i zapadnoj Evropi. Pet nordijskih zemalja, uključujući Norvešku, Island i Dansku, premašuju prosek EU.

Ove tri zemlje imaju troškove rada veće od 50 evra po satu. Uz njih, među najskupljima su Belgija (48,2 evra), Holandija (45,2 evra), Austrija (44,5 evra), Francuska (43,7 evra) i Nemačka (43,4 evra).

Najniži troškovi u istočnoj Evropi

Sa druge strane, najniži troškovi rada su u istočnoj Evropi – Bugarskoj (10,6 evra), Rumuniji (12,5 evra) i Mađarskoj (14,1 evra). U južnoj Evropi, troškovi su umereni, ali i dalje znatno niži u poređenju sa severom: Italija (30,9 evra), Španija (25,5 evra), Portugal (18,2 evra) i Grčka (16,7 evra).

Kada se uzme u obzir kupovna moć, razlike su manje

Kada se troškovi rada pretvore u standarde kupovne moći (PPS), razlike se značajno smanjuju. U ovom slučaju, raspon između najniže i najviše vrednosti među zemljama EU opada sa više od pet puta na nešto više od dva puta. Tako se sat rada u PPS kreće od 19,1 u Bugarskoj do 40,3 u Belgiji, dok Norveška ostaje na vrhu sa 40,7.

Šta sve ulazi u troškove rada?

Trošak rada ne uključuje samo plate, već i komponente kao što su socijalni doprinosi i porezi na zaposlenje. Udeo ovih troškova koji se ne odnose na plate značajno varira: od samo pet odsto u Bugarskoj i Litvaniji do 32 odsto u Francuskoj i Švedskoj. Prosek u EU je 25 odsto.

Ove razlike, kako ističu stručnjaci iz ETUI i ILO, odražavaju razlike u modelima socijalne zaštite. Zemlje sa univerzalnim sistemima, poput Francuske i Švedske, imaju znatno veće doprinose jer nude duža i bolje plaćena odsustva (roditeljsko, bolovanje) i šire osiguranje za slučaj nezaposlenosti.

Zašto su razlike tako velike?

Prema mišljenju stručnjaka, razlike u troškovima rada određuju:

• Produktivnost i ekonomska struktura – razvijenije ekonomije mogu podržati veće plate;
• Institucije tržišta rada – sindikati, kolektivni ugovori i minimalne zarade imaju snažan uticaj;
• Troškovi života – zemlje sa višim cenama generalno imaju veće plate.

U suštini, rad u Luksemburgu i Norveškoj poslodavce košta preko pet puta više nego u Bugarskoj i Rumuniji, ali ta razlika postaje znatno manja kada se uzme u obzir stvarna kupovna moć.

Podsećamo, ovi troškovi rada se odnose na ono što su poslodavci u obavezi da isplate po zaposlenom, a to uključuje i sve ostale doprinose, pored „čiste satnice”, odnosno onoga što zaposleni dobije direktno.