REZON Politizacija pozorišta je čista dehumanizacija umetnosti

Najzad žive život iz snova. Umetnici u Srpskom narodnom pozorištu blokirali su sami sebe. Na njihove predstave više niko ne dolazi. Može se reći da je to avangardan pristup pozorišnoj umetnosti - igramo sami za sebe. Nama gledaoci nisu neophodni. 

Kako je došlo do te samodovoljnosti? Lako! Pozorište se 100 odsto finansira iz budžeta. Prihod nije bitan. Prodaja ulaznica samo je privid. Koliko god loše predstave igrali, ili ne igrali - svi zaposleni imaju osigurane plate i ostale beneficije. 

Breht bi danas ponovo vrištao svoje čuveno: „Teatar bez kontakta s publikom je besmislica. Nijedan čovek koga njegov posao na zabavlja ne može očekivati da će to bilo koga drugoga zabavljati. Današnji teatar je čist provizorijum”. 

Srpsko narodno pozorište košta državu, dakle sve Novosađane, 1,2 milijardi dinara na godišnjem nivou. Svi ansambli sa svojim predstavama godišnje zarade oko 30 miliona dinara. Što će reći, ne zarade čak ni da plate vodu koju potroše za godinu dana. 

Pitam se da li bi otkazivali predstave i štrajkovali da je to njihovo privatno pozorište, i da platu moraju da prime od onoga što zarade? Da li bi publiku delili na poželjnu i nepodobnu? Ili bi igrali za svakog ko je spreman da kupi ulaznicu? 

Ako nisu saglasni s politikom vlasti, ako je etika to što ih motiviše, onda bi bilo etično  da prestanu da primaju platu iz budžeta koji pune građani. Osnuju lepo gerilsko pozorište, i o svom trošku, za svoj groš, rade šta god hoće. Umesto Šekspira, igraju političke vodvilje. Mašu krvavim, ili kakvim god rukama. Kulise zamene transparentima. 

Blokada pozorišta nije pobuna, već nasilje nad kulturom. To je unošenje semena razdora u jedini prostor gde se ljudi ne okupljaju da bi raspravljali o ličnim i društvenim animozitetima, već da bi bili deo zajedničkog iskoraka u uzvišeni univerzum apsoluta lepote

Nisu problem njihovi politički stavovi. Nije sporno njihovo bavljenje politikom, kad bi to radili privatno, izvan pozorišta. Problem s njihovim političkim angažmanom je u sledećem. Skup resurs, koji se finansira od para svih građana, koriste za iznošenje ličnih političkih preferencija, aspiracija, sumnji, želja, potreba.

Od Aristotela ljudi pozorište doživljavaju kao jedno od najvećih dostignuća civilizacije. Kao mesto gde se varvarske težnje mogu iskazati na civilizacijski prihvatljiv način. Prostor koji kolektivno iskustvo života uzdiže na nivo univerzalne istine. Uloga pozorišta nije da bude instrument dnevne politike. Nije osnovano da bude parlament. Antička agora. Niti komunistički plenum. Pozorište čoveku opterećenom rutinom svakodnevice treba da omogući da iz marginalnih tema, koje diktiraju mračni lavirinti društvenih mreža i medija iskorači u apsolut lepote. Umetnost nije političko pitanje, već što bi rekao Šeling, nužnost koja počiva na principu uzvišene beskonačnosti.

Zato blokada pozorišta nije pobuna, već nasilje nad kulturom. To je unošenje semena razdora u jedini prostor gde se ljudi ne okupljaju da bi raspravljali o ličnim i društvenim animozitetima, već da bi bili deo zajedničkog iskoraka u uzvišeni univerzum apsoluta lepote. Ljudi ne kupuju ulaznice da bi prisustvovali političkim tribinama. To im besplatno nude svi, sa svih strana. Nisu svi ljudi u publici poklonici jedne politike. Jedne, bilo koje ideje. Došli su da gledaju kako se na sceni rađa čarolija koja preispituje ljudsku prirodu, a ne glorifikuje ili satanizuje političku pripadnost.

Srpsko narodno pozorište pripada svima. Njegova pozornica ne pripada nijednoj partiji. Ni jednom jedinom pokretu, ili organizaciji. To je mesto u kom svako može da zaboravi svoj život i svoje brige, ili vidi svoje snove oživljene na sceni. Da u auri glumca prepozna sopstvenu dušu. Da kroz život junaka predstave otkrije ličnu sudbinu. 

A kad smo kod krvavih ruku, pitam se da li iko od poklonika tog simbola zna njegovu stvarnu simboliku? Krvave dlanove je prvi put u novijoj istoriji pokazao pristalica Hamasa Aziz Salha 2000. godine u Ramali. Salha je bio deo razjarene rulje koja je tokom Druge intifade ubila izraelske rezerviste Jozefa Avrahamija i Vadima Noržiča. Njih je zarobila palestinska policija, ali je u policijsku stanicu upala razjarena gomila, brutalno pretukla i noževima izbola izraelske vojnike. Salha je kroz prozor pokazao svoje krvave dlanove okupljenoj masi, koja je to s oduševljenjem pozdravila. 

Krvavi dlanovi nasilnog ubice Aziza Salhe su nakon toga uz pomoć pi-ar stručnjaka, postali simbol borbe protiv nasilja. Zanimljiv obrt. Kravavi dlanovi su se pojavljivali mnogo puta. Na mnogim mestima. I 2014. u Misuriju. Zatim 2019. u Čileu, 2022. u Ukrajini. I prošle godine u Srbiji. 

Kao umetnici ne morate da znate sve ovo. Možete da kažete da su to krvavi dlanovi Makbeta i njegove žene, ali, oni koje podržavate, sasvim je sigurno - Šekspira nisu čitali. Njima su priručnici za izvođenje nenasilnih revolucija bliži. I prihvatljiviji. Od Aristofana i Šekspira više vole dr Šarpa. Od Pučinija im je draži Mark Palmer. Šoa su zamenili Otporom. Čajkovskog i Joneska - Kanvasom. Marinika, Ješić, Milivojević, Bora Novaković suspendovali su Njegoša, Steriju i Aristofana. 

U SNP-u ne vladaju zakoni umetnosti. Ono je postalo banalna politička agora kojom gospodari ispraznost. Politizacija pozorišta je čista dehumanizacija umetnosti.

Autor je stručnjak za odnose s javnošću

Milorad Bojović