BICIKLOM KROZ VOJVODINU: MARGITA Selo dobilo ime po nevesti iz krvave banatske svadbe
Posle Plandišta nastavljam u pravcu Vršca i stižem u Margitu. Selo je prema popisu iz 2022. imalo 770 stanovnika od toga Srbi su 42% dok ostatak stanovništva čine Rumuni, Romi i Mađari.
Istorijski rekord Margita je imala na Popisu 1961. kada je u selu imalo čak 1.998 žitelja. Šarolik nacionalni sastav mesta oslikavaju i imena ulica među kojima i jedno ime za koje ranije nisam čuo privlači pažnju: Ulica Lukrecije Ankucić.
Reč je, naime o studentkinji iz Pančeva koju su gestapovci uhvatili krajem jula 1941. i sproveli u Vršac. Sa još devetnaest rodoljuba odvezli su je u Samoš, na gubilište. Sve do vešala pevala je: “Padaj, silo i nepravdo…” Obesili su je 14. oktobra 1942.
Tokom svoje istorije, selo je više puta menjalo ime a nazivi na različitim jezicima mogu se videti i na tabli i ulazu u Margitu. 1597. pominje se prvi put kao posed Gašpara Tota. Stanovnici naselja bili su Srbi. U 17. veku selo nosi ime Szent Margita, u 19. veku – Nagy Margita a od 1919. samo - Margita, ime koje nosi i danas.
Godine 1724. odselilo se mnogo stanovnika, posle čega su se 1740. naselili Rumuni, čija prezimena – Ardeljan, Caran, Šipecan, Getejanc jasno odaju odakle su ovamo došli. Podignuta je crkva brvnara 1742. godine a 1810. godine sazidana je srpska crkva. 1835. na Duhove završeno je zidanje sadašnje crkve, koja je osvećena 1836.
Zanimljiva je legenda o nastanku imena sela Margita. Stočarstvo, za koje je veliki broj Srba iz Srbije i bio opredeljen, bilo je naročito rasprostranjeno oko alibunarsko-ilandžanske močvare, u čijoj okolini su nicale zemunice mnogih porodica koje su živele od stočarstva. Na tim mestima okupljalo se više porodica, koje su bile u srodstvu. Te naseobine zvale su se „stanovi”, a ime su dobijale po najstarijem članu iz plemena.
Iznenadni upadi Turaka u Banat, sve do sredine osamnaestog veka, bili su česti i veoma surovi, jer su uz pljačku Turci odvodili stanovništvo u ropstvo, ubijali i palili letinu. U jednom takvom upadu, sredinom tridesetih godina 18. veka, Turci su napali Pančevo, popalili grad, deo stanovništva poubijali, deo porobili, a manji broj se spasao bežeći. Pobeglo stanovništvo se uputilo prema „stanovima” i tamo tražilo pomoć i našlo privremeno utočište.
Među izbeglima bila je i lepa devojka Margita iz Pančeva, koja je sa svojom porodicom bila smeštena u „Stanu čiča Radojka”. U nju se zagledao čiča Vuletov sin jedinac Dobrica. Svadba je među porodicama bila brzo ugovorena, te je mladoženja Dobrica sa svatovima krenuo po Margitu.
Iznenada, niotkuda, pojavili su se Turci. Nespremni svatovi, a i ostali živalj, nisu mogli da pruže nikakav otpor. Turci su poubijali sve svatove i meštane koji su se nalazili u blizini „Čiča Radojkova stana”. Među ubijenima bili su i mladoženja Dobrica i nevesta Margita.
U „stanovima” je ostalo malo ljudi, a među njima je bio i sveštenik Boža, koji je, u vreme turskog upada bio u poseti svojoj sestri, te je izbegao tursko krvoproliće. Njemu je pripao najteži posao: da sahrani mnogobrojne sunarodnike. Znajući za ugovorenu svadbu i mladence, on ih je posebno pažljivo sahranio. Margita je sahranjena sa istočne strane humke, u blizini „Čiča Vuletina stana”. U njenoj blizini sahranjen je i Dobrica, čiča Vuletov sin jedinac. Dobrici je majka podigla veliki drveni krst sa kukavicom na vrhu.
Mesta gde su sahranjeni nesrećni mladenci okolni živalj dugo je zvao Margitina humka i Dobričin krst. Prilikom formiranja i uređivanja sela u Banatu u drugoj polovini 18. veka, u narodu su se zadržala ta imena. Selo u blizini Margitinog groba nazvano je Margita. U blizini mesta gde je sahranjen Dobrica selo je dobilo ime Dobrica.
Do 1899. Srbi i Rumuni imali zajednički hram
Praznik rođenja Presvete Bogorodice, u narodu poznatiji kao Mala Gospojina, SPC proslavlja 21. septembra, a dve nedelje ranije Malu Gospojinu obeležavaju vernici rumunske pravoslavne crkve. Kako je to i slava rumunskog hrama u Margiti, koji prošle godine obeležio i značajan jubilej 125 godina od izgradnje.
Do 1899. Srbi i Rumuni delili su objekat u kojem se sada nalazi Srpska pravoslavna crkva. Tada su nešto dalje, u sadašnjoj Ulici Bratstva i jedinstva i Rumuni sagradili svoj hram.
Početkom maja 1889. godine otvorena je železnička stanica na novosagrađenoj pruzi Veliki Bečkerek- Margita, a 1.jula 1891. otvoren je saobraćaj i na novoj pruzi za Vršac. Ukupna dužina pruge je bila 88 km. Prva deonica, Zrenjanin - Margita, završena je 1889. godine i duga je 73 km. Stanice su: Zrenjanin, Lazarevo, Zlatica, Banatski Despotovac, Sutjeska, Sečanj, Boka, Nova Boka, Konak, Stari Lec, Velika Greda, Plandište, Margita.
Poslednji voz jednom od najvažnijih pruga u Banatu, onom na relaciji Zrenjanin - Vršac, prošao je 2005. kada je pruga proglašena za prugu van eksploatacije. Konačno, 2021. odlučeno je da železnička infrastruktura, koloseci i ostali pružni, tehnički uređaji budu uklonjeni i prodati na licitacijama.
Prilikom radova na prokopavanju moravičkog kanala, iskopan je mamutov kostur, od kojih se više kostiju čuva u Gradskom muzeju u Vršcu.
U selu je dosta praznih kuća, pred mnogima od njih nalaze se stari kombajni i druge poljoprivredne mašine i alatke, zarasle u korov. Ima i novih kuća, ali su one, kažu mi meštani, uglavnom prazne jer su njihovi vlasnici (najčešće Rumuni) proteklih dvadesetak godina otišli da rade u inostranstvo.
Već je pao mrak i ja po dosta prometnom putu okrećem pedale ka Železničkoj stanici u Vršcu kako bih uhvatio poslednji voz za Beograd.
