БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ: МАРГИТА Село добило име по невести из крваве банатске свадбе
После Пландишта настављам у правцу Вршца и стижем у Маргиту. Село је према попису из 2022. имало 770 становника од тога Срби су 42% док остатак становништва чине Румуни, Роми и Мађари.
Историјски рекорд Маргита је имала на Попису 1961. када је у селу имало чак 1.998 житеља. Шаролик национални састав места осликавају и имена улица међу којима и једно име за које раније нисам чуо привлачи пажњу: Улица Лукреције Анкуцић.
Реч је, наиме о студенткињи из Панчева коју су гестаповци ухватили крајем јула 1941. и спровели у Вршац. Са још деветнаест родољуба одвезли су је у Самош, на губилиште. Све до вешала певала је: “Падај, сило и неправдо…” Обесили су је 14. октобра 1942.
Током своје историје, село је више пута мењало име а називи на различитим језицима могу се видети и на табли и улазу у Маргиту. 1597. помиње се први пут као посед Гашпара Тота. Становници насеља били су Срби. У 17. веку село носи име Сзент Маргита, у 19. веку – Нагy Маргита а од 1919. само - Маргита, име које носи и данас.
Године 1724. одселило се много становника, после чега су се 1740. населили Румуни, чија презимена – Ардељан, Царан, Шипецан, Гетејанц јасно одају одакле су овамо дошли. Подигнута је црква брвнара 1742. године а 1810. године сазидана је српска црква. 1835. на Духове завршено је зидање садашње цркве, која је освећена 1836.
Занимљива је легенда о настанку имена села Маргита. Сточарство, за које је велики број Срба из Србије и био опредељен, било је нарочито распрострањено око алибунарско-иланџанске мочваре, у чијој околини су ницале земунице многих породица које су живеле од сточарства. На тим местима окупљало се више породица, које су биле у сродству. Те насеобине звале су се „станови”, а име су добијале по најстаријем члану из племена.
Изненадни упади Турака у Банат, све до средине осамнаестог века, били су чести и веома сурови, јер су уз пљачку Турци одводили становништво у ропство, убијали и палили летину. У једном таквом упаду, средином тридесетих година 18. века, Турци су напали Панчево, попалили град, део становништва поубијали, део поробили, а мањи број се спасао бежећи. Побегло становништво се упутило према „становима” и тамо тражило помоћ и нашло привремено уточиште.
Међу избеглима била је и лепа девојка Маргита из Панчева, која је са својом породицом била смештена у „Стану чича Радојка”. У њу се загледао чича Вулетов син јединац Добрица. Свадба је међу породицама била брзо уговорена, те је младожења Добрица са сватовима кренуо по Маргиту.
Изненада, ниоткуда, појавили су се Турци. Неспремни сватови, а и остали живаљ, нису могли да пруже никакав отпор. Турци су поубијали све сватове и мештане који су се налазили у близини „Чича Радојкова стана”. Међу убијенима били су и младожења Добрица и невеста Маргита.
У „становима” је остало мало људи, а међу њима је био и свештеник Божа, који је, у време турског упада био у посети својој сестри, те је избегао турско крвопролиће. Њему је припао најтежи посао: да сахрани многобројне сународнике. Знајући за уговорену свадбу и младенце, он их је посебно пажљиво сахранио. Маргита је сахрањена са источне стране хумке, у близини „Чича Вулетина стана”. У њеној близини сахрањен је и Добрица, чича Вулетов син јединац. Добрици је мајка подигла велики дрвени крст са кукавицом на врху.
Места где су сахрањени несрећни младенци околни живаљ дуго је звао Маргитина хумка и Добричин крст. Приликом формирања и уређивања села у Банату у другој половини 18. века, у народу су се задржала та имена. Село у близини Маргитиног гроба названо је Маргита. У близини места где је сахрањен Добрица село је добило име Добрица.
До 1899. Срби и Румуни имали заједнички храм
Празник рођења Пресвете Богородице, у народу познатији као Мала Госпојина, СПЦ прославља 21. септембра, а две недеље раније Малу Госпојину обележавају верници румунске православне цркве. Како је то и слава румунског храма у Маргити, који прошле године обележио и значајан јубилеј 125 година од изградње.
До 1899. Срби и Румуни делили су објекат у којем се сада налази Српска православна црква. Тада су нешто даље, у садашњој Улици Братства и јединства и Румуни саградили свој храм.
Почетком маја 1889. године отворена је железничка станица на новосаграђеној прузи Велики Бечкерек- Маргита, а 1.јула 1891. отворен је саобраћај и на новој прузи за Вршац. Укупна дужина пруге је била 88 км. Прва деоница, Зрењанин - Маргита, завршена је 1889. године и дуга је 73 км. Станице су: Зрењанин, Лазарево, Златица, Банатски Деспотовац, Сутјеска, Сечањ, Бока, Нова Бока, Конак, Стари Лец, Велика Греда, Пландиште, Маргита.
Последњи воз једном од најважнијих пруга у Банату, оном на релацији Зрењанин - Вршац, прошао је 2005. када је пруга проглашена за пругу ван експлоатације. Коначно, 2021. одлучено је да железничка инфраструктура, колосеци и остали пружни, технички уређаји буду уклоњени и продати на лицитацијама.
Приликом радова на прокопавању моравичког канала, ископан је мамутов костур, од којих се више костију чува у Градском музеју у Вршцу.
У селу је доста празних кућа, пред многима од њих налазе се стари комбајни и друге пољопривредне машине и алатке, зарасле у коров. Има и нових кућа, али су оне, кажу ми мештани, углавном празне јер су њихови власници (најчешће Румуни) протеклих двадесетак година отишли да раде у иностранство.
Већ је пао мрак и ја по доста прометном путу окрећем педале ка Железничкој станици у Вршцу како бих ухватио последњи воз за Београд.
