OLJA ĐORĐEVIĆ, REDITELJKA NOVE PREDSTAVE „HAJDUCI” U POZORIŠTU MLADIH Okrećemo ogledalo ka problemu
Publika u Pozorištu mladih večeras će moći premijerno da pogleda novu predstavu „Hajduci“, koju, po motivima romana Branislava Nušića, režira Olja Đorđević, rediteljka koja je u ovom teatru radila dobro znane i veoma gledane predstave “Dok te ja hranim i oblačim” i „,Momci iz benda”.
Ovog puta, Olja Đorđević radi predstavu namenjenu starijim osnovcima, o hajducima, sa kojima ni mlađe, niti starije generacije, baš i nemaju dodirnih tačaka, počev od različitosti jezika kojim govore književni junaci i sadašnja deca. Ali, suština se može razumeti, kada je predstavljena u kontekstu koji razumeju sadašnje mlade generacije, a u ovoj predstavi to je škola, i to je vršnjačko nasilje. No, sve je počelo od Nušićevih junaka, koji su, umesto škole, izabrali beg u šumu.
Gde je mesto romana“ Hajduci“ u celom Nušićevom opusu?
- „Hajduci“ možda najpre spadaju na isto mesto gde i „Autobiografija“, zato što to uporište ima u njegovom detinjstvu, uspomenama na njegovo detinjstvo, a onda, mada je dramaturški malo problematičan, zato što krene s uspomenama, a onda, u jednom trenutku, preraste u neku narodnu, epsku poeziju, i u neke priče. Odjednom ima nekih dvadeset strana poučnih priča, koje oni pričaju jedni drugima oko vatre u planini, tako da je malo dramaturški razuđen. Međutim, ja jako volim i njegovu „Autobiografiju“. Kada sam bila mala, što bi rekla današnja deca, pre tri veka, meni je to stvarno bila jedna od omiljenih knjiga, pročitala sam je ne znam ni ja koliko puta, i dugo sam želela da budem u prilici da je režiram.
To je, dakle, davnašnja želja?
- Dugo sam je predlagala u Pozorištu mladih, sigurno pre nekih deset godina. U jednom trenutku je bila ideja da se aplicira za projekat po kojem bi se radile lektire, baš velika dela, kao „Romeo i Julija“, i antičke drame. Onda se promenila uprava u tom trenutku, i to je otpalo, ali je moja ideja da radim „Hajduke“ ostala, i, eto, pojavila se ove godine, kao njihova ideja koju sam ja svesrdno prihvatila.
U međuvremenu se dosta toga promenilo, verovatno i želja, i ideja kako će da sve to izgleda na sceni?
- Moja želja se nije promenila, ali deca su se promenila. Zemlja se promenila, svet se promenio, i od korone na ovamo, definitvno u školstvu kod nas, koje je već bilo toliko urušeno, dodatno se promenilo, tako da, nažalost, to nisu mogli da budu ti „Hajduci“, koji bi bili da su bili pre deset godina. Ovo sada je, kako piše i na plakatu i u tekstu, po motivima Branislava Nušića, zato što, nažalost, generacijama koje sad odrastaju, koje su tih godina, ti hajduci nisu više bliski uopšte.
Kakvi su u ovoj predstavi?
- Radnja predstave u stvari je smeštena u školu, u kojoj se desilo vršnjačko nasilje. Potpuno je svejedno koja je, sada tih primera ima toliko, da je nebitno za ovu našu priču šta je u pitanju, ali upravo škola dolazi na ideju kako da se izbori s tim. Jer, naravno, vršnjačko nasilje u školi najviše je problem ne za te đake, nego za školu, gde škole, kao što znamo u nekim slučajevima, imaju potrebu da relativizuju to što se desilo, da ne bi došle na loš glas. U sličnom naporu se, da se ne zataška, ali što bezbolnije prevaziđe, upravo škola odlučuje da deca, koja su učestvovala u svemu tome, umesto uobičajenih mera koje su, od slabih ocena, do društveno korisnog rada, učestvuju svi zajedno, ne bi li se pomirili i došli na istu stranu, u radu u novoosnovanoj dramskoj sekciji nastavnice srpskog, na predstavi „Hajduci“, za drugare iz mlađih razreda.
Alfa generacija
Nije veliki ansambl ove predstave, deset je glumaca, neki igraju učenike, neki igraju ljude iz škole, i jednog roditelja, onu jednu mamu što uvek dolazi, ali svaki razred ima bar jednog roditelja koji je uključen u sve moguće. Zanimljivo je da od glumačke ekipe, ovi koji igraju decu, već su to postali, tako da je, realno, kod nas na probama trenutno kao u školi - pominje rediteljka Olja Đorđević. - Imamo mladog glumca Uroša Lazovića, koji je skoro završio akademiju, i koji je svež tračak u ovoj našoj ekipi, jer je u odnosu na to kada je većina nas išla u školu, ovo je jedan novi svet. Mi smo morali da uđemo na novu planetu, i da progovorimo drugi jezik, jer alfa generacija, kojoj se obraćamo, ima svoj sleng koji ostatak univerzuma ne prepoznaje. A, mi smo morali da ga progovorimo, tako da mi sad baratamo tik-tok i gejmerskim rečnikom kao i oni, što je za njih vrlo „krindž“, moram da kažem, ali eto, mi ih sad razumemo.
To biva primljeno s velikim oduševljenjem od strane tinejdžera, kao sad kad im se kaže: „Treba da čitate lektiru“, toliko su oduševljeni otprilike i radom na predstavi. Nadalje dolazimo do svega toga sa čime se u stvari deca i suočavaju i kad čitaju, a to je da, od toga da gomilu pojmova ne razumeju, da ih ne zanima, da im nije jasno zašto je to pisano tako, da im nije jasno šta to znači, da se bune na sve moguće načine, i da pokušavaju da, što da izvrdaju, što da ubace što više sebe u taj projekat. Da ne otkrivam mnogo dalje, ali otprilike, u jednom tenutku rada, ne znam ko je rekao da je ova predstava u stvari negde pravda za nastavnike, zato što se sve nekako odigrava preko te nesrećne nastavnice, koja to mora da radi sa njima. Jer, nekako postaje jasno kako je 2024. godine raditi bilo šta sa njima, sa tim uzrastom, i u ovakvim školama, gde deci više čovek ne može ništa, što zbog prava deteta i njihovih prava, kojih su oni vrlo svesni. I, vrlo prete advokatima, policijom, socijalnim centrima, itd, do njihovih roditelja koji ne prezaju od mnogo drugih različitih stvari koje nisu samo puke pretnje. S te strane gledano, usaditi im neke vrednosti koje su vrednosti Nušićevih „Hajduka“, nije Sizifov posao, nego je Sizifov posao jedna moguća misija u odnosu na to.
Šta onda raditi? Šta bi predstava mogla da uradi u tome?
- Ja ne verujem da ijedna predstava može da promeni društvo, niti mislim da će predstava da poboljša, pokrene, ili ne znam šta već uradi što nije kuća i kućno vaspitanje uradilo. Ali, ono što ova predstava radi, i što predstave generalno mogu i treba da rade, a to je: „Mi okrećemo ogledalo“. Okrećemo ogledalo prema problemu, prema situaciji, tako da to sad nije didaktički stav gde vi morate ovako, ili ne smete ovako, nego je više i smislu: „Ljudi, ovako je“, tako da, s te strane, ja verujem da će se mnogi prepoznati, pre svega nastavnici i deca. Ali opet, da kažem, neće u sat i po predstave dobiti ono što nisu dobili kod kuće. Možda bi bilo dobro da dođu sa roditeljima zajedno na predstavu, ali pošto je to taj uzrast, nemam neke iluzije da će se to desiti, tako da, nažalost, pogled jeste malo crn, ali mislim da je realan u smislu da je ovo samo presek stanja.
N. Pejčić