IZ PIŠČEVE BELEŽNICE Zbogom mladosti moja (1)

U to vreme sam s mojim vršnjacima , već iskusnih u vladanju instrumentima, svirao u “Buba Marama”. Posle proba koje smo držali u stanu gitariste Gordana, spustio bih se u obližnju knjižaru “Narodne knjige” u Cetinjsku 6 ili bih pojurio do Fakulteta. Iz rokenrola bih spontano prelazio u svet knjiga, bend I književnost nisu smetali jedan drugom. I kada sam svirao na Topčideru do sitnih sati, sledećeg jutra sam bodro koračao Takovskom prema fakultetu. Ispite na prvoj godini komparativne položio sam dosta lako.   
Često bih u stanu u Proleterskih, na zadovoljstvo ukućana, u dnevnoj sobi muzicirao na njihovom starom, dobro očuvanom klaviru. U te moje neobavezne improvizacije najviše se unosio sin Galićevih, Vlada, koji bi posle gimnazijskih časova dolazio kući sa svojim drugarima iz razreda i često bi se okupljeni oko klavira pridružili klaviristi uz glasno pevanje. Jedan od najboljih Vladinih drugova, njegov imenjak Vlada Divljan, izdvajao se svojom muzikalnošću i već je dobro svirao gitaru. Bio je lep, pričljiv momak, jedinac kao i ja, i sve češće smo se sretali u Proleterskih brigada ili kod njega u stanu radi muziciranja. Njegova majka Mirjana, brižna, topla žena i njegov otac Stevan, ćutljiv, ali dobro- nameran (bio je rođen 29. februara, te se šalio da je mlađi od svog sina), po poreklu Hercegovci, bili su građanski par, dokazani u svojim profesijama. 
Tako je započela jedna dugotrajna muzičko – drugarska avantura. Već u januaru ’73-e oformili smo grupu koju smo nazvali „Merlin“. Vlada Galić je na velikom pakpapiru naslikao plakat našeg benda sa glavom poznatog čarobnjaka kao najavu za naš prvi nastup u prostorijama jedne dorćolske mesne zajednice. Vladin komšija, Zdenko Kolar, svirao je bas, dve-tri godine kasnije, moj drugar iz susedstva, Nikola Popović – Kole, preuzeo je bubnjeve. Uskoro smo smislili i prvu rok pesmicu koja je glasila otprilike ovako:  
Januara sedamdeset treće 
neko meni glasno reče 
postoji jedan Vlada mali, 
kad taj svira on zna da pali. 
To je on, on, on, 
sad hvata ton/ x2  
Upoznah tada Vladu 
i njegovu gitaru. 
Reče ako hoćeš dasu, 
uzmi onda Zdenka na basu. 
To je on, on, on, 
sad hvata ton/x2 
Svakodnevno smo vežbali po podrumima i garažama, svirali smo po mesnim zajednicama, restoranima i gimnazijskim fiskulturnim salama. Na buvljaku u Zemunu prodavali smo stripove sa Zagorom, Jugoton singlice, rolke i farmerke, da bismo skupili nešto dinara za pojačalo. Tako smo došli do prvog (korišćenog) Fendera. 
Ja sam produžio da nastupam na jednom izdržljivom električnom klaviru koji mi je pozajmio jedan od naših prvih fanova, inače dete iz bogate beogradske porodice, gde sam ponekad imao priliku da posviram na velikim Farfisa orguljama s bas pedalama. Na repertoaru smo imali sve više naših pesama. Počeli smo i da eksperimentišemo sa drugačijim zvucima, napr. balalajki, sa višeglasnim refrenskim sazvučjima, sa otkačenijim tekstovima. 
Vlada je završio gimnaziju sa odličnim uspehom i upisao fakultet. Šta se mene tiče, proredio sam predavanja na komparativnoj i od primernog studenta preobrazio se u buntovnika. Prkosno sam se upustio u incident s jednim prepotentnim asistentom i zamalo su me izbacili sa fakulteta. Ali, s druge strane, počeo sam da objavljujem tekstove po beogradskim i skopskim književnim časopisima, uključio se u stvaranje „Znaka“, jednog od zaista avangardnog studentskog časopisa na Filološkom fakultetu, koji i dan danas ima dobro renome. 

Aleksandar Prokopiev 

(s makedonskog prevela Jelena Prokopieva)