ИЗ ПИШЧЕВЕ БЕЛЕЖНИЦЕ Збогом младости моја (1)
Тек што сам се преселио код Галићевих, у Пролетерских бригаде (некадашњу и садашњу Крунску) на четврти спрат дуге, високе и широке зграде, баш преко пута Теслиног музеја.
У то време сам с мојим вршњацима , већ искусних у владању инструментима, свирао у “Буба Марама”. После проба које смо држали у стану гитаристе Гордана, спустио бих се у оближњу књижару “Народне књиге” у Цетињску 6 или бих појурио до Факултета. Из рокенрола бих спонтано прелазио у свет књига, бенд И књижевност нису сметали један другом. И када сам свирао на Топчидеру до ситних сати, следећег јутра сам бодро корачао Таковском према факултету. Испите на првој години компаративне положио сам доста лако.
Често бих у стану у Пролетерских, на задовољство укућана, у дневној соби музицирао на њиховом старом, добро очуваном клавиру. У те моје необавезне импровизације највише се уносио син Галићевих, Влада, који би после гимназијских часова долазио кући са својим другарима из разреда и често би се окупљени око клавира придружили клавиристи уз гласно певање. Један од најбољих Владиних другова, његов имењак Влада Дивљан, издвајао се својом музикалношћу и већ је добро свирао гитару. Био је леп, причљив момак, јединац као и ја, и све чешће смо се сретали у Пролетерских бригада или код њега у стану ради музицирања. Његова мајка Мирјана, брижна, топла жена и његов отац Стеван, ћутљив, али добро- намеран (био је рођен 29. фебруара, те се шалио да је млађи од свог сина), по пореклу Херцеговци, били су грађански пар, доказани у својим професијама.
Тако је започела једна дуготрајна музичко – другарска авантура. Већ у јануару ’73-е оформили смо групу коју смо назвали „Мерлин“. Влада Галић је на великом пакпапиру насликао плакат нашег бенда са главом познатог чаробњака као најаву за наш први наступ у просторијама једне дорћолске месне заједнице. Владин комшија, Зденко Колар, свирао је бас, две-три године касније, мој другар из суседства, Никола Поповић – Коле, преузео је бубњеве. Ускоро смо смислили и прву рок песмицу која је гласила отприлике овако:
Јануара седамдесет треће
неко мени гласно рече
постоји један Влада мали,
кад тај свира он зна да пали.
То је он, он, он,
сад хвата тон/ x2
Упознах тада Владу
и његову гитару.
Рече ако хоћеш дасу,
узми онда Зденка на басу.
То је он, он, он,
сад хвата тон/x2
Свакодневно смо вежбали по подрумима и гаражама, свирали смо по месним заједницама, ресторанима и гимназијским фискултурним салама. На бувљаку у Земуну продавали смо стрипове са Загором, Југотон синглице, ролке и фармерке, да бисмо скупили нешто динара за појачало. Тако смо дошли до првог (коришћеног) Фендера.
Ја сам продужио да наступам на једном издржљивом електричном клавиру који ми је позајмио један од наших првих фанова, иначе дете из богате београдске породице, где сам понекад имао прилику да посвирам на великим Фарфиса оргуљама с бас педалама. На репертоару смо имали све више наших песама. Почели смо и да експериментишемо са другачијим звуцима, напр. балалајки, са вишегласним рефренским сазвучјима, са откаченијим текстовима.
Влада је завршио гимназију са одличним успехом и уписао факултет. Шта се мене тиче, проредио сам предавања на компаративној и од примерног студента преобразио се у бунтовника. Пркосно сам се упустио у инцидент с једним препотентним асистентом и замало су ме избацили са факултета. Али, с друге стране, почео сам да објављујем текстове по београдским и скопским књижевним часописима, укључио се у стварање „Знака“, једног од заиста авангардног студентског часописа на Филолошком факултету, који и дан данас има добро реноме.
Александар Прокопиев
(с македонског превела Јелена Прокопиева)