„DESET PORTRETA I DESET RAZGOVORA”, KNJIGA ZA ČITANJE I SLUŠANJE Naše nadanje nije uzaludno

Kad je, naime, čovek iz sveta predočio čoveku iz pustinje da mu je ravan, da i on posti, da i on bdi, da je i on siromašan, ali da se, usto, i bavi naukom, pripitao ga je, ne bez zadnjih misli, šta, zapravo, on radi i kakvu korist donosi!? Ovaj je, ne unoseći se, preveć, u temu, kratko, odgovorio da ne radi ništa, ali da čuva dušu svoju da je mrak ne opkoli. Prilika je, dakle, povodom ove neobične razmene misli, da podsetimo savremenog čoveka, koji lebdi u vazduhu, bez točkova i jedara, zaraženog otrovnim mlekom proste ideje uzimanja, da je vreme da se vrati osnovnoj prirodi, da se umije njenom sveumivajućom suzom, jer nije stvoren da bude samo potrošač dobra, već i tvorac dobra. A sve to, ponavljam reči čoveka Božjeg znanja, iz razloga da mu mrak dušu ne opkoli.
Toga se, rekao bih, držao i Milivoje Pavlović sastavljajući delo koje se, u njemu, kristalizovalo pola veka. Od, neobjavljenog, razgovora s Dobricom Ćosićem, iz 1970. godine, iz studentskih dana, pa sve do današnjih dana. Deset portreta i deset razgovora, dakle – razgovora koji su, na jednoj strani, uobličili i iscrtali svrhovitost i dubinu odabranih (povlašćenih) članova jedinstvenog antologijskog niza, deset portreta, koji su, na drugoj strani, overili verodostojnost narečenih razgovora. Glasovi mrtvih, to nisu mrtvi glasovi, uzima, kao moto autor reči Ivana V. Lalića, i reči Iva Andrića da je velika muka slikareva kako izdvojiti lik iz svega onog što ga okružuje i vezuje za ljudsku okolinu. I, doista, glasovi Radoljuba Čolakovića, Skendera Kulenovića, Miloša Crnjanskog, Meše Selimovića, Branka Ćopića, Dobrice Ćosića, Danila Kiša, Dušana Matića, Dragiše Vitoševića i Miroljuba Todorovića nisu mrtvi glasovi, velikom zaslugom čoveka razgovora i portretiste Milivoja Pavlovića, koji ih je izdvojio i oposebio.  
Reč je o knjizi za čitanje i slušanje, jer lepa i plemenita reč nema boljeg pristaništa od radoznalog uha, i za, dodao bih, uživanje i opuštanje, za razmišljanje i za preispitivanje – o pisanom (vizualnom) i o zvučnom (auditivnom) otisku. Veoma je uzbudljivo, krećuć se stranicama Deset portreta i razgovora, pratiti proces integrisanja razgovora i portreta, kad postaju jedno, i kad se, iznova, vraćaju sebi, svojoj prirodi i zakonima. Da kažem i ovo – razgovor s Dobricom Ćosićem i njegov portret je, nesumnjivo, najdinamičniji, najuzbudljiviji i najobimniji deo knjige. Što je i razumljivo – taj razgovor, to portretisanje oca nacije (kako je nazivan Ćosić), trajalo je skoro pola veka. I razgovor i portret obasjali su i lik drugog čoveka koji je bio simbol, vera i stav, uz kojeg je narod moga jezika porastao u vekove sebi i svetu (kako je pisao Ćosić), a potom postao veliki prevarant, višestruka varalica i najveći neprijatelj njegovog naroda, čovek koji je ubrionio i ugalebio revoluciju jugoslovenskih naroda. U nevoljama se svojim hraneć, u stradanjima svojim, ne sustajući, Dobrica Ćosić je, s hrabrošću dolikujućom, znao da je dobit veća što je bura veća i da, pritom, venci još sjajniji bivaju. Na drugoj strani, predočavao je da, kao pisac staljinske epohe i sledbenik Nove Vere, nema moralno pravo na patnju zbog neshvatanja i progona za svoje istine, verujući da, noseć hrabro svoj krst, u svojoj neslobodi nije bio samo gubitnik, jer mu je ona pomogla, da uoči i onu stranu čoveka i sveta koji se vidi samo iz tame. Razgovor s Dobricom, i njegov portret, omogućuju savremenom tumaču da njegovu misiju imenuje nekom vrstom sekularne molitve za svoj narod i njegovu kuću s krovom od lišća.

Istu meru radoznalosti bude i razgovori s Crnjanskim, Mešom i Danilom. I njihovi veoma uspeli portreti. Koliko je, samo, duhovita i potresna reč Miloša Crnjanskog, na književnoj večeri na Kolarcu, gde je nastupio nakon tridesetdve godine izgnanstva, ili, pak, opis sukoba s Miroslavom Krležom, u hotelu Moskva, iz 1925. godine. Ili, pak, drama pisca koji je znao da njegova porodica potiče iz drobnjačkog (pravoslavnog) bratstva Vujovića, na granici Crne Gore i Hercegovine, koji, znajući za identitetsku dramu bosanskih muslimana, nije odobravao nasilno popunjavanje istorijskih i kulturnih praznina. Ili o Danilu, koji je, u Parizu, sanjao na srpskom, ne znajuć da li je u Parizu ili na Voždovcu, koji je smrt doživljavao kao mali separatni poraz. I – tako redom, malo je minuta, a mnogo reči.
Knjiga, danas, deli sudbinu savremenog čoveka i savremenog sveta, s njihovim obespokojavajućim bojama, zvucima, mirisima. Nije mali broj savremenih (evropskih) teoretičara kulture koji predočavaju da živimo u vremenu kraja knjige i da će se biblioteke, ovakve kakve su danas, pretvoriti u memljive muzeje, a da je naša stvarnost (i budućnost) digitalna biblioteka. Jer, vele oni, kao što je u 19. veku, izgradnjom mreže železničkog saobraćaja, prestala potreba za plovnim kanalima Centralne Evrope, tako će i digitalizovane biblioteke ukinuti potrebu za bibliotekama u starinskom smislu reči. Svi mi, iz sveta knjige, pripadamo grupi zaverenika (iluzionista), skromnih, u socijalno-ekonomskom smislu, dragocenih u strateškom smislu, koji veruju da su ključevi srpske kuće u našim rukama.
Ali knjiga Milivoja Pavlovića potkrepljuje, bez ostatka, uverenje da naše nadanje nije uzaludno. Ona overava stav – da bismo obnovili državu, narod, oslobodili vlastitu svest, sačuvali dušu, neophodno je da smisao knjige pretpostavimo besmislu savremenog sveta. Ovo je jedna od takvih knjiga. U času dok se stihija, neobuzdiva, širi svim krajevima ikumene, pa se i naša kuća, srpska kuća, nalazi na njenom putu, ona je i dragocena, i dobrodošla, i poučna. Ona se može vrednovati saglasno meri broja sabirača, broja deset, kao umešno integrisani dokumentarno-memoarsko-književni supstrat, u kojem je autor, s neophodnom merom dinamičnosti i otvorenosti, overio izuzetni dar razgovornosti i plastičnosti. 

Selimir Radulović