„ДЕСЕТ ПОРТРЕТА И ДЕСЕТ РАЗГОВОРА”, КЊИГА ЗА ЧИТАЊЕ И СЛУШАЊЕ Наше надање није узалудно

Кад је, наиме, човек из света предочио човеку из пустиње да му је раван, да и он пости, да и он бди, да је и он сиромашан, али да се, усто, и бави науком, припитао га је, не без задњих мисли, шта, заправо, он ради и какву корист доноси!? Овај је, не уносећи се, превећ, у тему, кратко, одговорио да не ради ништа, али да чува душу своју да је мрак не опколи. Прилика је, дакле, поводом ове необичне размене мисли, да подсетимо савременог човека, који лебди у ваздуху, без точкова и једара, зараженог отровним млеком просте идеје узимања, да је време да се врати основној природи, да се умије њеном свеумивајућом сузом, јер није створен да буде само потрошач добра, већ и творац добра. А све то, понављам речи човека Божјег знања, из разлога да му мрак душу не опколи.
Тога се, рекао бих, држао и Миливоје Павловић састављајући дело које се, у њему, кристализовало пола века. Од, необјављеног, разговора с Добрицом Ћосићем, из 1970. године, из студентских дана, па све до данашњих дана. Десет портрета и десет разговора, дакле – разговора који су, на једној страни, уобличили и исцртали сврховитост и дубину одабраних (повлашћених) чланова јединственог антологијског низа, десет портрета, који су, на другој страни, оверили веродостојност наречених разговора. Гласови мртвих, то нису мртви гласови, узима, као мото аутор речи Ивана В. Лалића, и речи Ива Андрића да је велика мука сликарева како издвојити лик из свега оног што га окружује и везује за људску околину. И, доиста, гласови Радољуба Чолаковића, Скендера Куленовића, Милоша Црњанског, Меше Селимовића, Бранка Ћопића, Добрице Ћосића, Данила Киша, Душана Матића, Драгише Витошевића и Мирољуба Тодоровића нису мртви гласови, великом заслугом човека разговора и портретисте Миливоја Павловића, који их је издвојио и опосебио.  
Реч је о књизи за читање и слушање, јер лепа и племенита реч нема бољег пристаништа од радозналог уха, и за, додао бих, уживање и опуштање, за размишљање и за преиспитивање – о писаном (визуалном) и о звучном (аудитивном) отиску. Веома је узбудљиво, крећућ се страницама Десет портрета и разговора, пратити процес интегрисања разговора и портрета, кад постају једно, и кад се, изнова, враћају себи, својој природи и законима. Да кажем и ово – разговор с Добрицом Ћосићем и његов портрет је, несумњиво, најдинамичнији, најузбудљивији и најобимнији део књиге. Што је и разумљиво – тај разговор, то портретисање оца нације (како је називан Ћосић), трајало је скоро пола века. И разговор и портрет обасјали су и лик другог човека који је био симбол, вера и став, уз којег је народ мога језика порастао у векове себи и свету (како је писао Ћосић), а потом постао велики преварант, вишеструка варалица и највећи непријатељ његовог народа, човек који је убрионио и угалебио револуцију југословенских народа. У невољама се својим хранећ, у страдањима својим, не сустајући, Добрица Ћосић је, с храброшћу доликујућом, знао да је добит већа што је бура већа и да, притом, венци још сјајнији бивају. На другој страни, предочавао је да, као писац стаљинске епохе и следбеник Нове Вере, нема морално право на патњу због несхватања и прогона за своје истине, верујући да, носећ храбро свој крст, у својој неслободи није био само губитник, јер му је она помогла, да уочи и ону страну човека и света који се види само из таме. Разговор с Добрицом, и његов портрет, омогућују савременом тумачу да његову мисију именује неком врстом секуларне молитве за свој народ и његову кућу с кровом од лишћа.

Исту меру радозналости буде и разговори с Црњанским, Мешом и Данилом. И њихови веома успели портрети. Колико је, само, духовита и потресна реч Милоша Црњанског, на књижевној вечери на Коларцу, где је наступио након тридесетдве године изгнанства, или, пак, опис сукоба с Мирославом Крлежом, у хотелу Москва, из 1925. године. Или, пак, драма писца који је знао да његова породица потиче из дробњачког (православног) братства Вујовића, на граници Црне Горе и Херцеговине, који, знајући за идентитетску драму босанских муслимана, није одобравао насилно попуњавање историјских и културних празнина. Или о Данилу, који је, у Паризу, сањао на српском, не знајућ да ли је у Паризу или на Вождовцу, који је смрт доживљавао као мали сепаратни пораз. И – тако редом, мало је минута, а много речи.
Књига, данас, дели судбину савременог човека и савременог света, с њиховим обеспокојавајућим бојама, звуцима, мирисима. Није мали број савремених (европских) теоретичара културе који предочавају да живимо у времену краја књиге и да ће се библиотеке, овакве какве су данас, претворити у мемљиве музеје, а да је наша стварност (и будућност) дигитална библиотека. Јер, веле они, као што је у 19. веку, изградњом мреже железничког саобраћаја, престала потреба за пловним каналима Централне Европе, тако ће и дигитализоване библиотеке укинути потребу за библиотекама у старинском смислу речи. Сви ми, из света књиге, припадамо групи завереника (илузиониста), скромних, у социјално-економском смислу, драгоцених у стратешком смислу, који верују да су кључеви српске куће у нашим рукама.
Али књига Миливоја Павловића поткрепљује, без остатка, уверење да наше надање није узалудно. Она оверава став – да бисмо обновили државу, народ, ослободили властиту свест, сачували душу, неопходно је да смисао књиге претпоставимо бесмислу савременог света. Ово је једна од таквих књига. У часу док се стихија, необуздива, шири свим крајевима икумене, па се и наша кућа, српска кућа, налази на њеном путу, она је и драгоцена, и добродошла, и поучна. Она се може вредновати сагласно мери броја сабирача, броја десет, као умешно интегрисани документарно-мемоарско-књижевни супстрат, у којем је аутор, с неопходном мером динамичности и отворености, оверио изузетни дар разговорности и пластичности. 

Селимир Радуловић