INTERVJU
Voditeljka TAMARA RAONIĆ se nakon 17 GODINA VRATILA NA TELEVIZIJU, pa priznala: „Zapitala sam se hoću li moći da uhvatim korak sa promenama u medijima”
Voditeljka Tamara Raonić, koja je devedesetih i početkom dvehiljaditih bila jedno od omiljenih TV lica, a potom se povukla iz javnog života, vratila se na male ekrane u potpuno novom formatu, a o tome zašto je napravila pauzu od 17 godina i kako ona vidi današnje medije govorila je u intervjuu za „Dnevnikov” TV magazin.
Kada sam 1991. počela da radim na Trećem kanalu imala sam 21 godinu, a pre toga sam sa 18 radila kao stjuardesa u „JAT”-u. Tada zaista nisam imala svest o uticaju koji televizija ima. Išla sam kroz to spontano, kako me je put vodio. I zaista je bilo lepo. Kasnije, sticajem nekih potpuno privatnih okolnosti u mom životu, donela sam odluku da napravim pauzu, ali nisam želela da prestanem zauvek, to se, posle nadovezivalo jedno na drugo i ta pauza se odužila. Sada, sa ove tačke gledišta, bila je, možda, nepotrebno dugačka, priča iskreno u intervjuu za „Dnevnikov” TV magazin čuvena voditeljka i zaštitno lice nekadašnjeg RTS-ovog „Trećeg kanala”, a kasnije i „Grand” produkcije, Tamara Raonić, koja se posle čak 17 godina odsustva, prošle sedmice vratila na male ekrane i to u emisiji „Dame sa hercom”, koja se utorkom od 22 sata emituje na Blic televiziji. S ciljem da se promene zakoni, pravila, ali i stereotipi koji utiču na položaj žena, Tamara u emisiji sa koleginicom, voditeljkom Vesnom Dedić, advokaticom Zorom Dobričanin Nikodinović i influenserkom Natašom Kovačević vodi žučne rasprave o problemima o kojima se retko progovara. Bez velike pompe, ali uz oduševljenje svih onih koji su u njenom glasu i pojavi na malim ekranima uživali godinama, Tamara se vratila s velikim samopouzdanjem, spremna da nastavi tamo gde je stala. U razgovoru za naš list voditeljka otkriva da je pri povratku na televiziju, za razliku od svojih početaka, imala zadršku, jer se ceo svet u međuvremenu promenio.
– Mediji i način komunikacije među ljudima su se, zahvaljujući internetu i društvenim mrežama potpuno preokrenuli. Sve se neverovatno mnogo ubrzalo i zapitala sam se da li ću umeti da uhvatim korak sa tim, da li ću to sve na adekvatan način umeti da ispratim, a onda sam rekla sebi: „Okej, nema tu ničega što ne znam, samo je sada to sve mnogo brže”. Sada putem društvenih mreža i portala svako može da ostavi svoj komentar, mišljenje, ne mora da se predstavi punim imenom i prezimenom. Ne znam kakvu to težinu ima. U vreme mojih početaka toga nije bilo. Postojali su ozbiljni kritičari s kredibilitetom televizijskog programa, koji su u nekim nedeljnim magazinima davali svoju kritiku. I to je imalo jednu težinu, to se čitalo, na to se obraćala pažnja, na kolegijumu i na uredničkim sastancima se posle o tome razgovaralo. Kroz sve ove godine, koliko me nije bilo, sve sam pratila i videla kako to sve funkcioniše. Sa ovom zrelošću i sa ovim iskustvom nekako umem da napravim razliku šta jeste, šta nije i šta treba, a šta ne treba. I mislim da sam dosta dobra u tom balansiranju – objašnjava Tamara Raonić u toplom razgovoru za naš list navodeći nam da joj se čini da joj je povratak na male ekrane došao u pravo vreme.
Sada, kad vratim film, mislim da je sve bilo baš kako je i trebalo da bude. Mlada sam počela da radim. U međuvremenu sam se udala i dobila dvoje dece i prošla kroz neke velike gubitke i teške situacije u životu, a sve vreme sam radila. Bez ikakve pauze. Onda sam, sticajem okolnosti, mogla da napravim pauzu
Odakle ideja da se posle toliko godina vratite voditeljstvu baš kroz jedan novi TV format, koji progovara o društveno-angažovanim temama svakog utorka?
– Televizija Blic i njihov urednički tim, zajedno sa Vesnom Dedić, koja je autor i urednik ove emisije, pokrenuli su ideju o ovom formatu, a onda su me kontaktirali i pitali da li bih bila zainteresovana, a imali smo i pre toga razgovore o nekoj potencijalnoj saradnji. Meni se ova ideja dopala, mislim da je adekvatna i mojim godinama i iskustvu, koje sam kroz život stekla. Učinilo mi se da je emisija „Dame sa hercom” važna i da odgovara mom senzibilitetu i meni danas, u ovoj fazi mog života. Vesnu izuzetno i cenim i poštujem i volim. Poznajemo se dugo kroz posao. Gospođu Dobričanin Nikodinović nisam poznavala kao ni Natašu Kovačević, ali smo se odmah, još na prvom probnom snimanju prepoznale i ta energija je počela da struji. Osetile smo, čini mi se, pre nego shvatile, da će to ići i da ćemo uspeti da kroz četiri različite ženske osobe, kroz tu različitu energiju, nekada i kroz suprotstavljene stavove, na jedan ženski način, možda malo lakše i pitkije, gledaocima, a pre svega gledateljkama, teške teme približimo.
Kako planirate dalje da gradite ovu emisiju i o kojim to temama „Dame sa hercom” žele da se bave u budućnosti?
– U prvoj emisiji bavile smo se osvetničkom pornografijom i to jeste bila izuzetno teška tema, ali mislim da je emisija poslala jednu dobru i značajnu poruku o nekom pravcu i načinu na koji ćemo mi to graditi. Neću da vam otkrivam naredne teme, moraćete malo da sačekate (smeh). Biće to uglavnom teme koje su pre svega životne i veoma važne za svakog pojedinca, jer ova emisija, bez obzira što je vode žene, nije namenjena samo njima. Volela bih da je pogledaju i muškarci - nečiji muževi, sinovi, braća i da kroz naše razgovore, ali kroz žensku vizuru, malo detaljnije ili možda samo u nekim segmentima shvate probleme sa kojima se, u konkretnom primeru, žene i uvek, čini mi se, više one, nego muškarci, suočavaju i kako kroz to na kraju krajeva i prolaze. To će biti kurs kojim ćemo se kretati i teme će uvek biti socijalno i društveno angažovane.
Može li jedna od potencijalnih tema da bude i ejdžizam s obzirom na to da se u medijima, kada su žene u pitanju, neretko potencira na godinama, podvlačeći npr. kako neka od vaših koleginica „izgleda odlično, uprkos tome što je u pedeset i nekoj”?
– To će upravo i biti jedna od tema u našim narednim emisijama, ali ne na onaj, po mom mišljenju, banalan i vrlo jednostavan način, koji se danas forsira, a to je kako da zauvek budete lepe i mlade, kako da osvojite muškarca, kako da za njega budete večno mlade, što mislim da je zaista nepotrebno. Kroz proces starenja, neminovno, menjate svoju strukturu, izgled, da ne govorim o načinu razmišljanja... Ne znam da li mi je strašnije to što žene mojih godina ili starije od mene podležu tom pritisku. Još strašnije mi je što i mlade devojke od 20, 25, 30 godina zbog toga rade neke stvari koje im apsolutno nisu potrebne u tim godinama. Možda im neće biti potrebne nikada, ali u tim godinama im jednostavno nisu potrebne. Mladost je lepa, sama po sebi, i ima energiju. Znate kad kažu: „Da su mi one godine, a ova pamet i ovo iskustvo...”. E, pa ne može, tako igra nije napravljena. Kreirana je da budete mladi, da imate energiju, a da nemate zrelost. Posle, kada dođete u ove godine, onda je drugačije. Onda ovo što ste u međuvremenu radili počinje da radi za vas. Ali to nema nikakve veze sa fizičkim izgledom. Ja na to nikako ne pristajem i ohrabrujem sve žene, evo, ako pričamo o damama, da nikada ne podlegnu tom pritisku. Ni kad su mlade, jer to je zaista jedno ludilo bez kraja, a tek kad dođu neke zrelije godine počinje pravo uživanje.
Ovaj teror večne mladosti, koji je neko uveo, a najveći broj ljudi, pre svega žena, prihvatio, po mom mišljenju je jedan apsolutni nonsens. Ne možete da zaustavite biološki proces, jer da biste živeli, vi morate da starite. To je jedini način. Drugi još uvek nisu izmislili
„Grand” mi je ostao u najlepšem sećanju
Vaša koleganica Dragana Katić je svojevremeno u intervjuu za naš list rekla da ne postoji osoba koju svojim prisustom nije isprovocirala da priča o „Grandu”. Jeste li i vi imali ta iskustva, budući da ste od 1998. do 2007. godine bili deo „Grand” produkcije?
– Mogu da je razumem i susretala sam se i ja sa tim. Deo karijere koji sam provela u „Grandu” ostao mi je u najlepšem sećanju. Prvo i, pre svega, zbog ljudi sa kojima sam radila, na čelu sa Sašom Popovićem, što sam već mnogo puta istakla i uvek ću punog srca ponoviti. To je jedan izuzetan profesionalac i ta produkcija je okupila zaista divne ljude, sjajno smo sarađivali. Mislim da smo prizvodili jako dobar program u sferi šou-biznisa. Razumem šta ljude tu provocira, ali ne razumem potrebu da to omalovaže. A sa tim sam se susretala. Ne vidim da je neko na ovim prostorima napravio veći, bolji i produkciono zahtevniji projekat od Grand šou-a. Ta emisija je išla svakog petka uveče. To treba proizvesti. Nikada ne vidim i ne razumem potrebu ljudi da omalovaže druge i da im to čini boljitak u životu i da se zbog toga osećaju dobro. Znate, ljudi koji su zadovoljni sobom, koji su ostvareni u životu, nikada nisu loši prema drugima i nisu maliciozni.
Šta mislite da današnjoj televiziji nedostaje?
– Ja ne mislim da bilo čega nedostaje, čini mi se da svega ima i previše (smeh). Sigurno imamo 100, 150 i više kanala. To mora da ima neki sadržaj, neki ljudi tu moraju da dolaze, neki novinari tu moraju da opslužuju, neki voditelji to moraju da vode, neki snimatelji to moraju da snimaju. Kada je svega previše onda ne možete da imate kontrolu kvaliteta na zavidnom nivou. Ono čega mislim da, ipak, ima previše i u životu, a, nažalost, i na televiziji, koja je još uvek jedan veoma moćan medij, to je ova bezgranična sloboda. Veliki osećaj slobode nikada ne pruža dovoljan osećaj sigurnosti. Morate da budete jako disciplinovani i veoma svesni svega - i sebe i svega oko sebe, a da se tu ne okliznete. Sada imamo jedan nered u kome je svega i sve nekako prolazi, a ja nisam za to, ja nisam taj tip i mislim da bi stvari morale malo da se ograniče, da se vrate na početak, gde su pamet, obrazovanje, pristojnost i stvari od kojih ne možemo i ne treba da odstupimo nikada.
Vladimir Bijelić
