INTERVJU
VODITELJ IVAN GOLUŠIN otkrio zašto se ne uklapa u zabavni program: „Ne bih mogao da postavljam pitanja koja su na granici pristojnosti”
U vremenu u kojem se voditeljski posao olako dodeljuje neprofesionalcima ili ga neretko preuzimaju oni koji su pred kamerama jer su željni slave, još uvek ima svetlih primera, koji gospodstveno čuvaju čast svoje profesije beskrajno tačnom dikcijom i poštovanjem televizijskih načela.
Jedan od njih definitivno je urednik i voditelj „Nacionalnog dnevnika” na televiziji Pink Ivan Golušin - rođeni Kikinđanin, sa beogradskom adresom u ličnoj karti, magistar književnosti sa dugim radnim stažom u novinarstvu. Odmeren u svom stavu, ali i svakoj reči koju izgovara, Ivan je svojim znanjem, iskustvom, ali i šarmom, zavredeo status jednog od televijskih lica kojem se apsolutno veruje. U godini u kojoj njegova medijska kuća Pink proslavlja tri decenije, Golušin, kada se zbroje sva njegova medijska iskustva, beleži gotovo isto toliko godina u medijima. Prvi kontakt sa mikrofonom imao je još kao srednjoškolac, kada se njegov prepoznatljiv i prijatan glas prvi put čuo na talasima Radio Kikinde. Dolaskom na studije u Novi Sad započeo je i profesionalno svoju novinarsku karijeru, od koje, izolovan od senzacionalizma i neukusa, nije odustao do danas. U prijatnom razgovoru za „Dnevnikov” TV magazin prisetio se svojih početaka, ali i otkrio našim čitaocima nešto više o televizijskim izazovima današnjice.
Nije lako opstati u medijima, a vi trajete, rekao bih, dostojanstveno zadržavajući kvalitet i profesionalizam, gde god da ste dosad radili. Koliko je teško u moru raznih formata, ali i voditelja, zadržati upravo te postulate?
– Hvala, pre svega, što mislite da je tako. Bilo je raznih prepreka, kao i na svakom putu ka cilju ili uspehu. Kako opstati? Ne znam. Ja sam još kao dete pratio JRT, HTV i Televiziju Beograd i imao uzore u voditeljima starog kova. Kada sam počeo da radim na Televiziji Novi Sad takođe sam učio od te stare garde i, verovatno mi je, to što sam tada naučio, ostalo kao temelj za dalje. Trudim se da ne izgubim osnovu koju su mi svi ti moji medijski „profesori”, koji su me učili ovom poslu, dali. To podrazumeva da za mikrofonom moram biti tačan, sa što manje gestikulacije, bez poštapalica i to je nešto što sam godinama trenirao. U tome mi je svakako pomogao i fakultet. Studirao sam i završio i osnovne i postdiplomske studije književnosti, gde mi je data ta neka osnova reči, govora, da mogu time lako da se služim. Mnogo mi je pomogao dugogodišnji rad na radiju, jer su samo glas, jezik i reči sredstvo kojim se radijski voditelj služi. Nema, dakle, mimiku i gestikulaciju i ne može da se nasmeje a da se to vidi. Sve to, valjda, kada se sabere daje ovo što sam danas ja. Ne smatram sebe drugačijim od drugih, iako mi to mnogi govore. Ja ih onda zamolim da mi kažu šta je to drugačije i mnogo mi je drago kada na pijaci ili ulici sretnem starije gledaoce, koji mi govore da me sve razumeju, da izgovaram sve kako treba, pa ne moraju mnogo da pojačavaju televizor. To je pohvala koja mi znači, a stiže od običnih ljudi, gledalaca.
Ulazite u naše domove svakodnevno putem malih ekrana, pa i gledaoci imaju osećaj da ste sa njima u najvažnijim trenucima. Imaju li ljudi zbog toga potrebu da vas, kada vas sretnu na ulici, pitaju ili da vam nešto ispričaju?
– Hvala Bogu, nisam imao negativnih susreta. Možda je sporadično bilo dva-tri negativna komentara, koji su se uglavnom ticali politike koju televizija Pink propagira. Dakle, načina na koji Pink pravi informativni program. Ništa od toga nije bilo usmereno protiv mene i mog načina rada, što mi je drago. Mnogo tih običnih ljudi, kada skupe hrabrosti, a uglavnom su to stariji ljudi i mahom žene, priđe i prvo mi to kažu. To je dobar fidbek da znam da je to što radim dobro. Nikada, kada radim, kada sam pred kamerom, ne mislim da li me i ko gleda, da li to što radim neko komentariše. Nisam o tome nikada mislio i to je možda dobra stvar. Uvek sam bio usmeren ka tome da to što tog momenta pročitam uradim na najbolji način.
Pre petnaestak godina vam se desilo da ste bili budni kada se vaš kolega spiker uspavao, što vam je, ispostaviće se, odredilo dalju televizijsku sudbinu. Jeste li se umorili od saopštavanja vesti i priželjkujete li možda sebi neki novi format na televiziji?
– Sve što sam dosad želeo nije mi se ostvarilo. Ili sam pogrešno želeo ili nisam želeo ono što mi pripada. „Nacionalni dnevnik”, koji sada vodim, našao je mene. Na televiziji Avala sam, do njenog gašenja 2012, vodio jutrarnji program, a spiker koji je trebalo da čita vesti se uspavao. Kako vesti moraju da idu, mene su iz jednog dela studija prebacili u drugi za pult za kojim se čitaju vesti. Sećam se da mi je Bojana Lekić, koja je tada bila glavna i odgovorna urednica, rekla: „Ti si za ovo, u stvari”. Tako sam paralelno počeo da radim i jutarnji program i Dnevnik. Vremenom se to iskristalisalo pa sam ostao samo u Dnevniku. Nemam sada nekih želja. Voleo bih, možda, da se oprobam u nekoj formi koja je poput jutarnjeg programa, kolažnog tipa, u kojoj ima i informative i nekih društvenih tema, da nije zabavni program, jer mislim da se, posle 15 godina koliko se njime ne bavim, mnogo toga izmenilo i da ja više nemam tu sigurnost, koju sam imao pre 15 godina u zabavnom programu. Današnji zabavni program podrazumeva senzacionalizam, uglavnom, a ja to ne znam da radim. Možda bih znao kada bih učio, ali ne želim to da učim, jer mislim da to treba da ostaje mlađima.
Neke su se norme u novinarstvu potpuno promenile u odnosu na one koje sam učio i kojima su me učili. Zaista ne bih mogao da pitam nekoga neke intimne, lične stvari ili im postavljam pitanja koja su na granici dobrog vaspitanja. Samim tim, ne bih mogao danas da radim zabavni program koji se uglavnom traži
U novinarski i voditeljski posao ulazili ste uglavnom putem audicija, što je danas na televizijama skoro pa nezamislivo. Koliko naša profesija pati zbog toga što svako može da stane pred kamere?
– Ne mogu reći da mi smeta, možda sam na to već i oguglao. Profesionalizam u novinarstvu je danas izgubio, čini mi se, sve što je mogao. Mi danas imamo navijački profesionalizam, pogotovo u informativnom programu i, kada gledam različite televizije, shvatam da je istina uvek negde na sredini. Trudim se da tu istinu pronađem za sebe i u svojoj glavi. Kada sam na poslu i kada radim, poštujem pravila kuće u kojoj radim i trudim se da to što proizvedem, napišem, pročitam, izgovorim, podmiri etičke kodekse i osnove novinarstva. Danas je sve nekako devalviralo, pa i ovaj naš novinarski poziv. Sa svoje terase, koja gleda na park u kojem se igraju mala deca, čujem kako mališani od tri, četiri ili pet godina jedni drugima govore razne psovke, pa se šokiram i pomislim kako dete to nije moglo da čuje na televiziji ili u školi. Čulo je od svojih roditelja, ljudi sa kojima dolazi u kontakt. To mi je poražavajuće. Jer ta sadašnja deca će nas jednog dana lečiti, učiti, voditi državu.
Možda moje vaspitanje i odrastanje osamdesetih i devedesetih godina nije baš dobro za današnje vreme, ali, ipak, više volim što imam taj postulat, nego ovaj današnji
Vojvođanin sa beogradskom adresom
Ivan Golušin rođen je u Kikindi i uvek rado i, kako nam je rekao, svuda ističe da je iz tog vojvođanskog grada.
– Iako sam sa 18 godina otišao na studije u Novi Sad i već 25 godina živim u Beogradu, ja sam Kikinđanin sa beogradskom adresom. Ne razumem ljude koji prećutkuju da su iz malog mesta. Pa to malo mesto pravi velike ljude. Često odlazim u svoju rodnu kuću, sada tamo živi moja majka, najbolja majka na svetu. Neretko sam i u Novom Sadu, gde živi i radi moj rođeni brat. Iako smo razdvojeni fizički, vrlo smo bliski i podržavamo se u svemu. Ne bih bio ovo što sam danas da nisam imao tu baznu podršku moje porodice. A Kikinda mi uvek pruža mir, dva-tri dana tamo su mi odmor za dušu. Evo, već sledećeg vikenda, 21. septembra, ću ponovo voditi manifestaciju „Dani ludaje”, po kojoj je Kikinda poznata – poručio je Ivan Golušin u intervjuu za „Dnevnikov” TV magazin i rekao da jedva čeka novi susret sa svojim sugrađanima.
Prezenteri vesti neretko deluju strože od drugih kolega koji rade u informativnom programu. Da li vas je takav stav javnosti pratio u privatnom životu?
– Meni su još na fakultetu, govorili da odajem utisak uobražene osobe, a kada bih pitao zašto, govorili bi mi da je to zbog toga što imam stav i držanje „kao da sam progutao motku”, ali to mi je dato rođenjem, ne mogu to da promenim. Kada me upoznaju, 90 odsto njih mi kaže da su mislili drugačije o meni - da sam nepristupačniji, uobražen, nadmen, ali to je verovatno neki gard koji sam nesvesno gradio kao mlad.
Kroz vas do gledalaca prolaze razne informacije - kako one afirmativne, tako i one manje lepe. Kako se isključujete i uspevate li da ih, kada se kamere isključe, ne ponesete tog dana sa sobom?
– Ne upijam ih. Još ranije sam sebi rekao da neću to da uzimam k srcu, neću tu sliku posle da nosim kući. Trudim se samo da ta informacija koju ću reći bude tačna, smirena i bez euforije. I kada je teško i kada su strašne stvari u pitanju, a radio sam do sada na Pinku mnogo specijalnih emisija, kada su organizovani protesti, napadi na medijske kuće, tokom poplava ili posle višestrukog ubistva u osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar”, trudim se da budem pribran i bez euforije. Ne čitam mehanički, jer svaku tu vest sam pre toga uobličio, napisao, ali ne doživljavam to emotivno.
Šta je, onda, izduvni ventil?
– Meni su izduvni ventil tišina i samoća. Sat, dva dnevno, koliko mogu to sebi da dozvolim, ali mora biti neko vreme za ćutanje. To sam voleo i dok se nisam bavio medijskim poslom. Voleo sam malo da samujem. Nisam asocijalan, ali nisam ni za druženja pošto-poto. Moram sebi da obezbedim vreme koje je samo moje.
Vladimir Bijelić