FILMSKA KRITIKA Emocije, bombardovanje i video trake: 78 dana

A u njega puno toga stane, pogotovo ako ste, može i nesvesni a talentovani, svestrani korisnik i, istovremeno posmatrač, uživalac i trpilac svekolikog života, ma kakvi uslovi da su vam zadati i karte podeljene. Tek, i bez sećanja, skoro da ničeg ne bi ni bilo, na ličnom planu ni ikakvog smisla onog proživljenog, pa makar to bilo i vreme NATO agresije, u kojem se radnja filma “78 dana” odvija. 

Od navednih premisa koje se tiču življenja i sećanja, krenula je Emilija Gašić, nova mlada, a već svojim prvencem čvrsto utemeljena u jasnom i efiksanom filmskom izrazu, kao autorka koja ovom prilikom daje nesvakidašnji, vredan i važan doprinos aktuelnom srpskom intimističkom realizmu. Tih 78 dana, koje je u malom gradu u centralnoj Srbiji doživela sedmogdišnja devojčica sa svojom prodicom - dve starije sestre i majkom, dok je otac negde na odbrambenom položaju- u filmu Emilija Gašić rekonstruiše i revitalizuje, kako sama kaže, na osnovu svojih sećanja i porodičnih zapisa na video kasetama od pre 25 godina, ali i tuđih uspomena na dane strepnji, neizvesnosti i kolateralnih žrtava. Sasvim prirodno, svoje mesto je tu našla i ona obična, dominantna svakodnevica, življena između sirena za vazdušnu opasnost, detonacija i loših vesti. 
„78 dana”, tako gledamo kao prilog intimnoj istoriji života pod bombama, koji je realizovan u formi i sa teksturom kućnog videa. Ispostaviće se, bio je to savršenim izbor kako sa produkcione tako i kreativne strane, a u pogledu zaokruženosti ostavrenoj u minimalističkim uslovima i maksimalne upotrebljenosti potencijala svih angažovanih za nastanak filma. Na vizuelnom planu, odabrani format, dakle, nije puki hir jeftinog oneobičavanja, tehnološka retro egzibicija, nego legitiman i pokazalo se opravdan i do kraja dosledno sporveden postupak kojim se na retko viđen (ili na već dugo neviđen i kod nas i u svetu) način ulazi u samu srž dramaskog materijala i kanališe narativni tok. 

Naizgled, bez prisustva sveznajućeg pisaca/reditelja, za šta je bilo potrebno i talenta i umeća, kako u radu sa glumcima, tako i prilokom montaže specifično snimljenog materijala. Rezultat je vrhunaska nepretencioznost i opipljiva uverljivost zbivanja na bioskopskom platnu. Zasluge za to pripadaju velikim delom glumačkoj ekipi brižljivo sastavljenoj od neprofesionalnih glumaca i profesionalaca. Na prvom mestu, postignuta razigranost i šarm počivaju na devojčicama u ulogama sestara (Viktorija Vasiljević, Milica Gicić, Tamara Gajović), inače prvi put na filmu, sa kojima su se besprekorno uklopili kao mama i tata:  Jelena Đokić i Goran Bogdan. Fluidnom i dinamičnom toku zbivanja i maksimalnoj uverljivosti, u nakanadnoj analizi viđenog rekli bismo, doprinosi što se vidi da je svaka scena istinski doživljena, pa ponovo, sa svežinom originala, pred kamerama proživljena. Tako neki tuđi životi, pa još na pomenuti, kao dokumentarititčki način prikazani, deluju kao da su i naši, nesumnjivo pokrećući, sem kolektivnog i ona još važnija individualna sećanja s proleća 1999. 

Ako bismo proširili vizuru, film „78 dana” nam nudi i najpošteniji i kada su u pitanju čiste emocije, najtačniji prikaz jednog istorijskog događaja. Bez lažnog patosa, kabinteskog patriotizma i naknadnog junačenja. Angažman filma ne leži u navođenju uzroka bombardovanja i kontekstu, za koje tu opravdano mesta nije bilo, već u prikazu stanja stvari u realnom, prošlom vremenu i to onakvom kakvo je bilo i kakvo će uvek biti za obične, nas ljude. 
Ovo je i suptilini film o odrastanju, kakvih u našoj kinematografiji skoro da i nema, o prvoj ljubavi, blagodeti porodice, kao i o prvoj surovoj životnoj lekciji. To je film o nečemu sasvim običnom, a danas tako nenegovanom, zenemarenom, a tako potrebnom. To je film koji se gleda u jednom dahu sa pokrenutim osmehom i suzom u najavi.  

Vladimir Crnjanski