ФИЛМСКА КРИТИКА Емоције, бомбардовање и видео траке: 78 дана

А у њега пуно тога стане, поготово ако сте, може и несвесни а талентовани, свестрани корисник и, истовремено посматрач, уживалац и трпилац свеколиког живота, ма какви услови да су вам задати и карте подељене. Тек, и без сећања, скоро да ничег не би ни било, на личном плану ни икаквог смисла оног проживљеног, па макар то било и време НАТО агресије, у којем се радња филма “78 дана” одвија. 

Од наведних премиса које се тичу живљења и сећања, кренула је Емилија Гашић, нова млада, а већ својим првенцем чврсто утемељена у јасном и ефиксаном филмском изразу, као ауторка која овом приликом даје несвакидашњи, вредан и важан допринос актуелном српском интимистичком реализму. Тих 78 дана, које је у малом граду у централној Србији доживела седмогдишња девојчица са својом продицом - две старије сестре и мајком, док је отац негде на одбрамбеном положају- у филму Емилија Гашић реконструише и ревитализује, како сама каже, на основу својих сећања и породичних записа на видео касетама од пре 25 година, али и туђих успомена на дане стрепњи, неизвесности и колатералних жртава. Сасвим природно, своје место је ту нашла и она обична, доминантна свакодневица, живљена између сирена за ваздушну опасност, детонација и лоших вести. 
„78 дана”, тако гледамо као прилог интимној историји живота под бомбама, који је реализован у форми и са текстуром кућног видеа. Испоставиће се, био је то савршеним избор како са продукционе тако и креативне стране, а у погледу заокружености оставреној у минималистичким условима и максималне употребљености потенцијала свих ангажованих за настанак филма. На визуелном плану, одабрани формат, дакле, није пуки хир јефтиног oнеобичавања, технолошка ретро егзибиција, него легитиман и показало се оправдан и до краја доследно спорведен поступак којим се на ретко виђен (или на већ дуго невиђен и код нас и у свету) начин улази у саму срж драмаског материјала и каналише наративни ток. 

Наизглед, без присуства свезнајућег писаца/редитеља, за шта је било потребно и талента и умећа, како у раду са глумцима, тако и прилоком монтаже специфично снимљеног материјала. Резултат је врхунаска непретенциозност и опипљива уверљивост збивања на биоскопском платну. Заслуге за то припадају великим делом глумачкој екипи брижљиво састављеној од непрофесионалних глумаца и професионалаца. На првом месту, постигнута разиграност и шарм почивају на девојчицама у улогама сестара (Викторија Васиљевић, Милица Гицић, Тамара Гајовић), иначе први пут на филму, са којима су се беспрекорно уклопили као мама и тата:  Јелена Ђокић и Горан Богдан. Флуидном и динамичном току збивања и максималној уверљивости, у наканадној анализи виђеног рекли бисмо, доприноси што се види да је свака сцена истински доживљена, па поново, са свежином оригинала, пред камерама проживљена. Тако неки туђи животи, па још на поменути, као документарититчки начин приказани, делују као да су и наши, несумњиво покрећући, сем колективног и она још важнија индивидуална сећања с пролећа 1999. 

Ако бисмо проширили визуру, филм „78 дана” нам нуди и најпоштенији и када су у питању чисте емоције, најтачнији приказ једног историјског догађаја. Без лажног патоса, кабинтеског патриотизма и накнадног јуначења. Ангажман филма не лежи у навођењу узрока бомбардовања и контексту, за које ту оправдано места није било, већ у приказу стања ствари у реалном, прошлом времену и то онаквом какво је било и какво ће увек бити за обичне, нас људе. 
Ово је и суптилини филм о одрастању, каквих у нашој кинематографији скоро да и нема, о првој љубави, благодети породице, као и о првој суровој животној лекцији. То је филм о нечему сасвим обичном, а данас тако ненегованом, зенемареном, а тако потребном. То је филм који се гледа у једном даху са покренутим осмехом и сузом у најави.  

Владимир Црњански