OBJAVLJENA KNJIGA O KONJOVIĆU NEDAVNO PREMINULOG LIKOVNOG KRITIČARA I TEORETIČARA SAVE STEPANOVA Slikar jednog veka

Ova monografska studija sastoji se od niza tekstova Save Stepanova o Konjovićevom slikarstvu i njegovim različitim životnim i umetničkim fazama, umreženim sa tekstovima o drugim umetnicima i njihovim umetničkim delima inspirisanim Konjovićem. Tako se, između ostalog, u studiji nalazi autorov tekst o izuzetnoj knjizi Imre Lang „Konjović izbliza”, kao i o izložbi Danila Vuksanovića čija je centralna tema bila “mit o Konjoviću”.

 – U srpskoj istoriji umetnosti Konjović ima izuzetno značajno mesto. Jedna kompletnija retrospektivna izložba njegovih slikarskih ostvarenja podrazumevala bi registrovanje brojnih koncepcijskih opredeljenja kojima se ovaj umetnik bavio tokom kontinuiranog i logičnog razvoja svojih slikarskih ideja i ostvarenja. Konjović je, zasigurno, jedan od najznačajnijih predstavnika ekspresionističkog slikarstva u nas. Karakter njegovog izraza se, možda, najpreciznije može odrediti Protićevom tezom o ekspresionistima kojom konstatuje da su oni „uspeli da ostvare sadržinske poruke, a da pri tome ne povrede pikturalnu zasebnost i nesvodljivost, uspevajući da usklade misiju sa suštinom slike – navešće u knjizi Sava Stepanov

U studiji on podseća na to da slikarstvo Milana Konjovića, zahvaljujući umetnikovom dugom veku, natkriljuje skoro punih osamdeset godina srpske i jugoslovenske umetnosti, rasprostirući se kroz devet decenija dvadesetog veka. Jer, Milan Konjović je svoju stvaralačku avanturu započeo veoma rano, abudući da su njegovi prvi mladalački radovi ostvareni su već 1913. godine (Šuma, Potok u šumi) dok su poslednje Konjovićeve slike vezane za1993, godinu u kojoj je preminuo.

– Konjović nikada nije pripadao onom koncepcijskom okružju u kojem se – na radikalan način – brinulo o ontološkim pitanjima slike, niti se hotimično, programski i koncepcijski bavio analitičkim preis- pitivanjima slikarstva. Ipak, malo je umetnika u našoj umetnosti koji su poput njega doprineli dignitetu i autentičnosti slike-bića ili autonomiji slikarstva oslonjenog na primarne značajke i vrednosti likovnih elemenata. U njegovom opusu to je bilo pitanje digniteta vlastite misije: Konjović je spontano, ali svesno gradio sliku, uvek sa izuzetnim poštovanjem njene pikturalno-medijske zasebnosti, njenog moder- nističkog smisla, njenog umetničkog dostojanstva – navodi Stepanov.

U fokusu njegove studije su i Konjovićevi „iskoraci“ na aktuelnu umetničku scenu načinjeni tokom ranih dvadesetih godina dvadesetog veka (kubizam), zatim tridesetih (ekspresionizam boje i gesta), kao i početkom pedesetih godina (protiv socrealizma i ka apstrakciji). Posebno je interesantna epizoda njegovog slikarskog ponašanja tokom osamdesetih godina dvadesetog veka. U specifični postmodernistički koncept „slikarstva osamdesetih“ Milan Konjović se uključuje u trenutku svojih bioloških osamdesetih godina. U tim momentima on je svojoj tadašnjoj slikarskoj akciji pronašao snažne povode u fundusima istorije umetnosti. Ciklusom „vizantijskih“ reminiscencija on je čak dospeo do inicijativne uloge u formiranju novih tokova.

– Povremenim iskakanjima iz vlastitih pikturalnih tokova, Konjović nikada nije pretendovao da bude trajni i suvereni zastupnik tih svojih inicijativa, već se, poštujući vlastiti stvaralački kontinuitet, brzo vraćao ustaljenim postupcima i osobenostima svog prepoznatljivog gestualnog ekspresionističkog koncepta – zaključuje Stepanov, koji je od kasnih sedamdesetih godina 20. veka do smrti objavio je niz tekstova kojima je pratio bezmalo sve glavne umetničke tokove i aktere na našoj umetničkoj sceni. Pre pet godina on je Galeriji Matice srpske poklonio jedinstvenu zbirku koja obuhvata niza različitih autora i umetničkih dela i daje pregled razvoja postmoderne i savremene umetničke misli na srpskom umetničkom prostoru.

M. Stajić