ОБЈАВЉЕНА КЊИГА O КОЊОВИЋУ НЕДАВНО ПРЕМИНУЛОГ ЛИКОВНОГ КРИТИЧАРА И ТЕОРЕТИЧАРА САВЕ СТЕПАНОВА Сликар једног века

Ова монографска студија састоји се од низа текстова Саве Степанова о Коњовићевом сликарству и његовим различитим животним и уметничким фазама, умреженим са текстовима о другим уметницима и њиховим уметничким делима инспирисаним Коњовићем. Тако се, између осталог, у студији налази ауторов текст о изузетној књизи Имре Ланг „Коњовић изблиза”, као и о изложби Данила Вуксановића чија је централна тема била “мит о Коњовићу”.

 – У српској историји уметности Коњовић има изузетно значајно место. Једна комплетнија ретроспективна изложба његових сликарских остварења подразумевала би регистровање бројних концепцијских опредељења којима се овај уметник бавио током континуираног и логичног развоја својих сликарских идеја и остварења. Коњовић је, засигурно, један од најзначајнијих представника експресионистичког сликарства у нас. Карактер његовог израза се, можда, најпрецизније може одредити Протићевом тезом о експресионистима којом констатује да су они „успели да остваре садржинске поруке, а да при томе не повреде пиктуралну засебност и несводљивост, успевајући да ускладе мисију са суштином слике – навешће у књизи Сава Степанов

У студији он подсећа на то да сликарство Милана Коњовића, захваљујући уметниковом дугом веку, наткриљује скоро пуних осамдесет година српске и југословенске уметности, распростирући се кроз девет деценија двадесетог века. Јер, Милан Коњовић је своју стваралачку авантуру започео веома рано, абудући да су његови први младалачки радови остварени су већ 1913. године (Шума, Поток у шуми) док су последње Коњовићеве слике везане за1993, годину у којој је преминуо.

– Коњовић никада није припадао оном концепцијском окружју у којем се – на радикалан начин – бринуло о онтолошким питањима слике, нити се хотимично, програмски и концепцијски бавио аналитичким преис- питивањима сликарства. Ипак, мало је уметника у нашој уметности који су попут њега допринели дигнитету и аутентичности слике-бића или аутономији сликарства ослоњеног на примарне значајке и вредности ликовних елемената. У његовом опусу то је било питање дигнитета властите мисије: Коњовић је спонтано, али свесно градио слику, увек са изузетним поштовањем њене пиктурално-медијске засебности, њеног модер- нистичког смисла, њеног уметничког достојанства – наводи Степанов.

У фокусу његове студије су и Коњовићеви „искораци“ на актуелну уметничку сцену начињени током раних двадесетих година двадесетог века (кубизам), затим тридесетих (експресионизам боје и геста), као и почетком педесетих година (против соцреализма и ка апстракцији). Посебно је интересантна епизода његовог сликарског понашања током осамдесетих година двадесетог века. У специфични постмодернистички концепт „сликарства осамдесетих“ Милан Коњовић се укључује у тренутку својих биолошких осамдесетих година. У тим моментима он је својој тадашњој сликарској акцији пронашао снажне поводе у фундусима историје уметности. Циклусом „византијских“ реминисценција он је чак доспео до иницијативне улоге у формирању нових токова.

– Повременим искакањима из властитих пиктуралних токова, Коњовић никада није претендовао да буде трајни и суверени заступник тих својих иницијатива, већ се, поштујући властити стваралачки континуитет, брзо враћао устаљеним поступцима и особеностима свог препознатљивог гестуалног експресионистичког концепта – закључује Степанов, који је од касних седамдесетих година 20. века до смрти објавио је низ текстова којима је пратио безмало све главне уметничке токове и актере на нашој уметничкој сцени. Пре пет година он је Галерији Матице српске поклонио јединствену збирку која обухвата низа различитих аутора и уметничких дела и даје преглед развоја постмодерне и савремене уметничке мисли на српском уметничком простору.

М. Стајић