KNJIŽEVNA KRITIKA Krhka lepota i oskudica sveta „Hvatanje mesečine”, Gordane Đilas
(GNB „Žarko Zrenjanin”, Zrenjanin, 2023)
Nova poezija Gordane Đilas predstavlja poetsko docrtavanje mape sećanja na detinjstvo, koje u njenoj zvezdanoj geografiji ima ćopićevski povlašćeno mesto. U pesmi „Očev otacˮ oštrije crta lica skrivaju se iza osmeha kao: „Nevidljiv zategnut konac / Preko celog zemaljskog šaraˮ. Slikovito i precizno, ovi stihovi postavljaju osnovni ton knjige Hvatanje mesečine, kao čvrsto i pažljivo povlačenje poetskog konca, bez stilske ili izražajne labavosti. Nova je zbirka zato svedenija i s manje simboličke gustine od prethodnih, ali intenzivirana živim portretima lirskih junakinja i junaka. Oni u izvesnom smislu čine stubove pesničke konstrukcije, brižljivo raspoređene u pet ciklusa: „Zvezdana geografijaˮ, „Ludi Todorˮ, „Baba Draginjaˮ, „Nemciˮ i „Decaˮ.
Prvi počinje petodelnom pesmom u kojoj se lirsko ja pozicionira između senke i zvezde. Senka je glas razuma, rezignacije, pa i cinizma, dok zvezda u svemu nalazi utehu i zrno radosti. Fina uravnoteženost je vidljiva ne samo u dramatskoj smeni glasova, već nekada u jednom stihu ili opisu: „Dva anđela zauzeta neodložnim poslovima / Šire plahte koje se, kao na pozornici / Ljuljaju // Odvode tvoje prijatelje, kaže senkaˮ. Nežna slika anđela umiruje činovničku uštogljenost i ozbiljnost „neodložnih poslovaˮ, kao i tragičnost i patetiku smrti. Slične postupke pesnikinja često koristi, čineći odmerenost i blagost predaka delom svoje poetike. Za dedove i pradedove „postoji samo borba za komad kruva / vareniku za đecu i Božije zapovijestiˮ, dok baba kupuje „samo marame, šećer / ulje, hleb i soˮ. Odsustvo potrebe za bilo kakvim viškom, pa i viškom stilskih ukrasa i sentimenta, odlikuje i poeziju Gordane Đilas, iako ona čezne za smiljem i toplinom svojih baka i prabaka.
Na poetskoj ravni borba za komad kruva nije samo egzistencijalna, već izraz duboke potrebe i gladi. Očev otac umire javno, pred svima, noseći „kruv / Tek ispečen, od pet kila / Za sedam gladnih ustaˮ, dok deca kolačićima od prašine mogu da nahrane svet. U kući sa najviše dece hrana se zaključava, a samo siti „ljudi u povojuˮ zadirkuju i ponižavaju ludog Todora. Jurodivi Todor, u najpotresnijem ciklusu u knjizi, postaje jedan od najbolje opevanih osobenjaka srpske književnosti. Opisan „krilima neustrašivog vrapcaˮ i krečanjem ranjene ptice, on simbolički, poput ptice, postaje posrednik između neba i zemlje. Kričanje svraka pojavljuje se na drugom mestu u zbirci, kao slutnja nesreće, ratnog stradanja i zla. U ciklusu „Decaˮ zlo se, međutim, nadvladava vitalizmom i nezauzdanom dečijom radošću, zbog čega ni hvatanje mesečine nije samo čin vere, već i magično- isceliteljske moći.
Prigušena osećajnost i suspregnutost pesničke reči, koje se katkad javljaju u novoj zbirci, najmanje su primetne upravo u poslednjem ciklusu. Tu su i neke od najuspelijih pesama, kakva je, na primer, i „Snežni tuneliˮ: tematski jednostavna i bez jakih reči, ali neobično topla, poletna i vedra. U njoj je milion pahulja „skupljeno u zajednicu / koja je činila neprobojan zidˮ, zbog čega čvrstina i stamenost postaju glavne osobine kolektiva u krhkoj lepoti i oskudici sveta. Kao što smisao darivanja opstaje i u oskudici, tako opstaje i veza s precima i negdašnjim prijateljicama, ali i prisnost sa detetom u sebi. Zbirka Hvatanje mesečine dostojan je način autorke da se još jednom oduži zajednici, obnovljenim poverenjem u smisao poezije i reči.
Sanja Perić